Najzad: Ukinute vize

Ne znam kako vi, ali ja sam na priliku da pročitam ovakvu vest pasionirano iščekivala godinama.

Pre dve godine, na seminaru koji su u Pragu organizovali TOL i BBC o tome kako za medije izveštavati o Evropskoj uniji i procesu EU integracija, a za one koji imaju malo više sreće i kako izveštavati iz Brisela, svaka diskusija završavala se na tome: Kada će biti ukinute vize? Polaznici seminara bili su iz Srbije, Bosne i Hercegovine, Makedonije, Crne Gore, Belorusije, Hrvatske i insistirali na ovom pitanju. Jer, svaka priča o integracijama, saradnji i sl, pa i o medijskom izveštavanju, prilično je besmislena ako deo onih koji u tome treba da učestvuju ne mogu da slobodno putuju.

Sada je za građane Srbije, Crne Gore i Makedonije ta faza srećom završena a, nadajmo se uskoro, i za ostale.

/EU integration, media, visa, travel, Serbia, Montenegro, Macedonia/

Istinomer.rs

Pokrenut je zanimljiv i koristan online projekat: Istinomer.

U opisu projekta na sajtu se navodi:

Istinomer je građanski aktivistički poduhvat izgradnje i održavanja interaktivnog sajta na kome se citiraju, analiziraju, ocenjuju i komentarišu važne izjave političara i drugih javnih ličnosti. Izjave se ocenjuju po kriterijumima istinitosti, doslednosti i ispunjenja obećanja.

Čula sam, pa i ovde prenosim, da je koncept napravljen po Obameteru - online projektu St. Petersburg Times koji meri doslednost u ispunjavanju obećanja američkog predsednika Baraka Obame.

Dakle, odabrane izjave se - u zavisnosti od konteksta, sa vremenske distance ili odmah, procenjuju kao istinite ili neistinite, dosledne ili ne, obećanja kao ispunjena, neispunjena ili kao ona na kojima se radi.

Materijal se može pretraživati i po imenu aktera ili po temi. Bonus koji će mnoge obradovati jeste "Retrovizor" Ljube Živkova (ranije na TV B92) i to i video i tekstualni.

Tu su još i analize medija, zatim besmislene izjave, a u najavi su i istraživanja - videćemo kakva i o čemu.

U delu o svojim planovima Istinomer navodi:

U Srbiji nema dovoljno istraživačkog novinarstva. Cilj nam je i da podstaknemo profesionalne medije da više pažnje posvete sadržaju i doslednosti izjava političara i drugih javnih ličnosti. Ne želimo ekskluzivno pravo na ocenjivanje tačnosti ili doslednosti izjava političara, niti na pozivanje političara na odgovornost zbog obmanjivanja građana.

Istinomer teži izgradnji slobodne zajednice samosvesnih, informisanih i osnaženih građana kojima je stalo do slobode i istine i zahtevaju transparentnost od onih koje su birali.

Ako bude nastavio onako kako izgleda sa do sada predstavljenim materijalom, Istinomer će definitivno doprineti poboljšanju medijske slike i svesti o (ne)doslednostima i (ne)istinama aktera na javnoj sceni. Ko zna, možde će uticati i na njihovu veću brigu za ono što kažu.

EU u medijima: O čemu, u stvari, pričate?

Gallup Balkan Monitor objavio je ovih dana rezultate istraživanja "Perceptions of the EU in the Western Balkans."

Preporučujem onima koje tema evropskih integracija interesuje da prouče ovaj dokument, a meni je najzanimljiviji deo koji se odnosi na medije:

"Countries most critical about the media’s role in supplying EU-related information were Croatia, Serbia and Bosnia, where between 30% and 40% of interviewees felt that the media’s content on EU affairs was insufficient."

Tako da (sugestija za novinare i urednike) kad sledeći put postavite mikrofon pred nekog domaćeg političara da priča koliko mu drago o "stubovima spoljne politike," ili da je bilateralna poseta delegacija x i y prošla u međusobnom razumevanju i saglasju da je Srbija bila, jeste i biće deo Evrope, a pre ili kasnije i Evropske unije, well, tada su gledaoci/slušaoci/čitaoci u stanjima:

1. Dosade

2. Nerazumevanja o čemu se u stvari radi.

Tako da bi bilo zgodno nešto promeniti.

Najbolje bi bilo kroz zanimljive priče, primere i istraživanja šta članstvo u EU na svakodnevnom, životnom nivou zapravo znači.

/EU, European integration, media, Serbia, citizens, poll/

Obrazovanje o Opri

Meni ne nešto posebno interesantna i inspirativna, ali u svakom slučaju ekstremno uspešna TV voditeljka i poslovna žena Opra Vinfri (Oprah Winfrey) najavila je, uz po neku suzu, da će od jeseni 2011. završiti emitovanje svog popularnog programa ‘The Oprah Winfrey Show'.

To će se poklopiti i sa pokretanjem njenog kablovskog TV kanala, a kakva će njena uloga biti tamo, i šta je u finansijskom i profesionalnom pogledu očekuje od ove promene, to još uvek ne zna ni NYT.

Meni je u celoj stvari interesantna priča o Janice Peck sa univerziteta u Koloradu, koja je većinu svoje akademske karijere posvetila upravo izučavanju Opre.

Kako to izgleda u praksi?

An associate professor in the University of Colorado’s school for journalism and mass communication, she has spent the last two decades methodically analyzing Winfrey’s career moves, placing the billionaire media mogul in a political and economic context, and reading a history of the women’s movement in the dips and swells of Oprah’s ratings.

“I have watched tons of episodes of her shows,” she says. “I have ordered and bought transcripts. I have probably read transcripts, beginning in 1986, of around 250 episodes, in addition to watching them. I have read books. I have written an analysis of one of the books in the book club. I have pored over the magazine. I know that Web site inside and out.” In short: “I study her.”

I, šta sad?

Niko nije nezamenljiv, kao što znamo.

“I do have other interests, you know.”

Koga tema celebrity journalism malo više interesuje, imam ovaj post u arhivi.

Ukidanje kablovskih kanala

Nakon što su kablovski operateri u Srbiji, na preporuku RRA i na svoje tumačenje te odluke, ukinuli veliki broj kablovskih kanala tokom nekoliko dana žalosti zbog smrti patrijarha Pavla, vode se brojne diskusije o legitimnosti te odluke. Veliki broj građana je nezadovoljan jer ne dobija uslugu za koju je platio, a i teško je videti logiku ove odluke. U doba ekspanzije Interneta, medija koji i u Srbiji već koristi oko dva miliona ljudi, ovakvo postupanje deluje još besmislenije.

Čak i Goran Karadžić, zamenik predsednika Radio-difuzne agencije, istina naknadno, kaže:

Lično mislim da nije bilo razloga da se gase strani programi jer dan žalosti je u Srbiji i zakon govori o emiterima u Srbiji koji treba da prilagode programe.

Pokušala sam da nađem informacije o eventualnoj sličnoj praksi u drugim državama. Na primer o regulativi za medije kada je umro papa Jovan Pavle II. Ništa nisam našla. Svi svetski mediji su, naravno, opširno izveštavali o smrti, sahrani, dolascima delegacija, reakcijama građana, ali nisam našla da je postojao propis, posebno za strane emitere (npr. u Italiji) da se ne smeju prikazivati.

Jedino što sam našla su elaborirana pravila tokom trodnevne žalosti u Kini, povodom smrti velikog broja ljudi u zemljotresu 2008. godine. Tom prilikom se promena sadržaja odnosila i na web sajtove sa zabavnim sadržajima. Ali, kao što znamo, Kini nisu potrebne ovakve tragedije za cenzuru, sprovodi je redovno, uključujući Internet.

Deo reakcija twitter zajednice na ukidanje brojnih kablovskih kanala u Srbiji možete videti na slici /klik za uvećanje/

Novi NIN

Početkom godine, kompanija Ringier kupila je NIN.

U nekom momentu, imenovan je novi glavni urednik, Srđan Radulović, i njegovi zamenici: Stojan Drčelić i Vesna Mališić.

Zatim se u septembru u štampi pojavilo nepotpisano pismo starih novinara i urednika NIN-a vlasniku Ringiera, u kome se navodi da 'novi anonimusi uništavaju NIN', da je zamena urednika sprovedena na potpuno netransparentan način i da se časopis srozao se na najniži nivo u poslednjih nekoliko decenija. Pominjani su i politički interesi, i njihov upliv u promene u NIN-u.

Juče se pojavio NIN u novom izdanju.

Najavljivano je: "NIN će se pojaviti u novom ruhu, s novim rubrikama i starim šmekom tradicije njuzmagazina koju su gradile generacije urednika i novinara od 1970. godine. "

I stvarno, grafički nedeljnik je izmenjen. Osvežen je, ali po malo u retro stilu, možda baš sa idejom da liči na ovaj časopis u sedamdesetim godinama XX veka.

Sadržinski i konceptualno, teško je uočiti neke velike promene. Moje kancelarijske kolege, koji ga zbog posla pažljivo čitaju iz nedelje u nedelju, takođe ne primećuju bitne novitete.

Ipak, promene su uvedene. Piše glavni urednik:

Glavne rubrike su dobile uvodne strane s kraćim tekstovima, vestima, mini-intervjuima...Uvedene su i nove rubrike. Za NIN će svake nedelje pisati kolumnu politički lideri, funkcioneri i značajne ličnosti, jednom mesečno NIN-u će se 'ispovedati' o svom poslu, porodici i životu najbogatiji Srbi, proširen je krug komentatora na svim rubrikama, a ekonomske teme, dakle ono od čega se živi, kako narod kaže, dobile su više prostora.

Ja mislim da su novosti, makar i ne bile tako uočljive, generalno dobra stvar. Posebno što mi se konzervativni NIN poslednjih godina nikako nije dopadao.

Hrvatska: Skup o neprofitnim medijima

Prošlog meseca u Zagrebu je održan skup Važnost i uloga neprofitnih medija. (Naslov sličan mojoj prezentaciji na BlogOpenu: Odlike i značaj medija građanskog društva. Što samo pokazuje koliko su obe zemlje u ranoj fazi razvoja ove vrste medija, kad se još uvek objašnjavaju osnovni pojmovi i društvena uloga)

Ovaj okrugli sto organizovao je portal kulturpunkt.hr u saradnji sa portalima booksa.hr, cunterview.net, h-alter.org, teatar.hr i zamirzine.net.

Izveštaj o ovom skupu prenele su i E-novine (tekst preuzet sa H-alter portala).

Jedan od zaključaka skupa je ono što je rekao Hajrudin Hromadžić, docent na grupi za sociologiju Filozofskog fakulteta u Zagrebu:

Tako Hromadžić neprofitne medije vidi kao one čija je uloga pisati i govoriti objektivno, nuditi poziciju drugačiju od opće prihvaćene i otvarati kritički uvid te stvoriti prostor u kojem sadržaj nije podređen formi, već upravo suprotno - forma sadržaju. Kao prednost internetskih medija istaknuo je mogućnost neposrednog sudjelovanja korisnika, odnosno participativnost.

Iako to nije bio cilj, svi izveštaji navode da se najveći deo rasprave vodio o tome kako finansirati neprofitne medije.

Situacija sa ovom vrstom medija u Hrvatskoj je takva da za sada nije mnogo urađeno da se oni podrže, ali postoje već neke inicijative (koje bi tek trebalo da daju rezultate) - uključujući izmene Zakona o elektroničkim medijima, plan da se deo od pretplate za HRT izdvaja za neprofitne medije, kao i aktivnosti u okviru Nacionalne zaklade za razvoj civilnog društva.

Sve ovo, kao i sama činjenica da je ovakav skup, posvećen isključivo neprofitnim medijima, uopšte održan, daje Hrvatskoj prednost u odnosu na Srbiju kada je ova sfera medija u pitanju.

Bilo bi dobro da to bude povod da se javnost - iz oblasti medija i civilnog društva, kao i nadležni za medijsku regulativu, na neki način ugledaju na Hrvatsku, kao najbližeg suseda. Slučaj Mađarske, u kojoj su mediji zajednice među najrazvijenijima u Evropi, bio bi još bolji kao uzor.

Berlinski zid i mediji pre, tokom i posle njega

Na današnji dan pre 20 godina srušen je Berlinski zid.

Mediji u celom svetu izveštavaju o tome. Čak je i Google na svoju svedenu početnu stranicu postavio link ka fotogaleriji časopisa Life o rušenju zida.

Na sajtu vašingtonskog Newseuma - muzeja vesti, objavljen je tekst o tome kako se situacija vezana za medije u Nemačkoj menjala kroz decenije - od 30ih godina i dolaska Hitlera na vlast, pa sve do aktuelne tranzicije, koja uključuje i medije.

Izdvajam nekoliko delova, koji ilustruju različite faze:

In May 1945, as World War II ends, the four Allied Powers — the U.S., Great Britain, France and the Soviet Union, each with an occupation zone -- prohibit all means of public communication, information and entertainment "except as directed or otherwise authorized."

Radio, newspapers, magazines, movie house, theaters -- even circuses -- are shut down until licensed by Military Government.

The Allies begin licensing newspapers and other means of communication in their individual occupation zones but the approaches vary. As the military’s grip loosens, a free press system is established in West Germany. But in the Soviet Zone, media are forced into a Communist system of state and single party control.

(...)

The Berlin Wall is strong enough to stop a tank, but it can’t stop the truth from getting into East Germany.

The free-media system in the west spews news eastward, news that no wall can stop. It comes by word of mouth, by smuggled message, by phone, by radio, by TV.

(...)

The sudden burst of freedom in a divided Berlin, followed by similar changes in the east, is not without its problems.

Germany reunites on Oct. 3, 1990. The democratic aspects of the west, including media, quickly move to the east. Radio and television networks are linked, West German newspapers start circulating in a united country and newspapers of the former East Germany take on a new look.

Takođe, na sajtu Deutsche Welle objavljen je zanimljiv tekst na temu: Uloga medija u padu Berlinskog zida.

update

Evo i jedne lične priče na ovu temu, urednika EuActive.

I još:

Pad berlinskog zida u štampi SFRJ

Photo credit

Koliko je (ne)bitna EU?

Dve izjave Borisa Tadića:

"Predsednik Srbije Boris Tadić izjavio je juče da je borba protiv nasilja, koje ima korene u nasilju devedesetih godina, najvažniji prioritet jer nasilje vodi u fašizam.

- Borba protiv nasilja je prioritet i važnija je i od evropskih integracija i svakog drugog pitanja u Srbiji danas, jer nasilje konsekventno vodi u fašizam - rekao je Tadić u centru Beograda. On je na Trgu Republike položio cvet i upalio sveću u znak sećanja na Brisa Tatona." 2. oktobar 2009.

„Ovaj napor države nastaviće se i u narednom periodu. Sve akcije se slivaju u dobro osmišljen plan koji treba da rezultira u najkraćem mogućem vremenskom periodu suštinskim uspehom u borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije“, istakao je Tadić. Prema njegovim rečima, napor koji država Srbija ulaže kako bi se iskorenili organizovani kriminal i korupcija je možda važniji i od evropskih integracija, jer on je, zapravo, pretpostavka integracija. 1. novembar 2009, povodom policijske akcije Morava

Borba protiv nasilja, kao i protiv organizovanog kriminala i korupcije, nesumnjivo su bitni, i važno je raditi na njihovom sprečavanju i slabljenju. Izjave političara tim povodom sastavni su deo funkcionisanja politike i medija, ali nikako najvažniji deo. Isto se odnosi i na evropske integracije. U oba slučaja konkretna dela su neuporedivo delotvornija.

Ipak, postavlja se pitanje: Zbog čega se predsednik Tadić opredelio, u roku od mesec dana, da dva međusobno različita događaja, dovodi u vezu baš sa evropskim integracijama, i da ih označava kao bitnije od onoga što se navodi kao jedan od prioriteta državne politike? Pretpostavljam da se time želelo naglasiti koliko su ove stvari bitne (ako su bitnije i od EU integracija) ali ja mislim da se time podstiče kontraefekat. Bar kada je raspoloženje prema dugotrajnom i napornom putu prema EU u pitanju. Osim toga, naglašavati šta je od svega nabrojenog bitnije od čega više je retoričko sredstvo, nego što ima veze bilo sa procesom EU pridruživanja, ili sa borbom protiv nasilja, korupcije i organizovanog kriminala. Kad se - bar donekle - izborimo sa ovim drugim, moćićemo da se nadamo približavanju članstvu u EU, isto kao što proces EU integracija u bitnoj meri znači i smanjenje ovih društvenih problema.

Kako i čelni ljudi evropskih institucija zaključuju: a) bez podrške nacionalnih vlasti teško je EU približiti građanima, b) proces uspešne komunikacije o EU je težak.

Zato lideri država koje bi tek htele da postanu članice Evropske unije ne bi trebalo da u svom obraćanju medijima - bez povoda - umanjuju značaj EU - ako je ta ista EU i dalje tako visoko na političkoj agendi kako ističu, opet kroz medije. Posebno ako postoje indikacije opadanje podrške za evropske integracije.

Photo credit

/EU integration, communication, media coverage, Serbia/