Šarm štampe osamdesetih (2. deo)

Najveći izazov, ali umnogome i zadovoljstvo, posebno u srednjoj školi, bio je Start, koji nazivaju i "najvažniji magazin bivše Jugoslavije".

leksikon YU mitologije ga kratko opisuje:

Zagrebački Start — THE lifestyle magazin Jugoslavije. Izlazio od kraja 1960-ih do početka 1990-ih. Pokrenut kao automobilistički list, dolaskom čuvenoga glavnog urednika Seada Saračevića Start se razvio u najjači i najutjecajniji jugoslavenski moderni magazin.

I danas se divim onima koji su smislili i sproveli ovaj koncept u socijalističkoj Jugoslaviji: Dominantne erotske fotografije i super kvalitetni tekstovi: intervjui, reportaže, crtice, analize. A  nije ga lako bilo ni kupovati: uvek bi se našao neko da kaže ’znamo zašto ti to kupuješ’. Plus i mala deca. Ali nikad nam nisu branili da listamo, gledamo, čitamo. Pretpostavljam da bi sada analize kakav bi to uticaj moglo da ima na odrastanje bile mnogo intenzivnije. (Mada, naravno, deca na netu mogu sve i sama da nađu.)

Po mom ubeđenju, ukratko, naše novinarstvo ni pre ni kasnije nije moglo da ide dalje od toga. Drago mi je što su i u seriji „Crno bijeli svijet“ dali lep omaž Startu. Ne znam šta smo, ako išta, čitali kao baš klinci u Startu, mada smo ga naravno ’proučavali’, ali sam krajem osamdesetih tamo čitala o raznim društvenim i kulturnim fenomenima i zanimljvim ličnostima. Neke brojeve Starta i dalje imamo.

Nastaviće se...

(materijal za knjigu u nastajanju)

Šarm štampe osamdesetih (1. deo)

(foto)

I dok se većinom milenijalsi lože na osamdesete, kroz muziku ili serije, a modni brendovi recikliraju modu tog doba, generacija X, koja je tada odrastala, spada globalno u previđenu i društveno zapostavljenu generaciju. I uglavnom je ok sa time. Ali o osamdesetima ima šta da kaže.

Bilo kako bilo, odrastati osamdesetih bilo je skoro  potpuno različito od onog današnjeg, a kako je to izgledalo u pogledu medija i njihovih sadržaja koji su se mogli pratiti, evo priče u jednom ličnom osvrtu.

***

„Prestani da čitaš te gluposti i uzmi da radiš domaći“, kaže mi mama, negde početkom osamdesetih, dok ja sedim na podu i čitam intervju na dve strane sa Goranom Sušom u TV Novostima.

Podsetio me u međuvremenu Yugopapir da se rubrika zvala Magnetoskop.

Opominjanje je bilo uzaludno. Na štampu sam ostala dugo navučena, a na medije generalno, evo, do sada. Samo su se forme menjale.

***

Ulaz u osamdesete najbolje bi bilo prikazati kroz na odgovor na jedno od onih čuvenih pitanja: gde si bila kad je umro Tito?

Elem, bila sam u dnevnoj sobi, mislim da smo svi bili kod kuće – beše nedelja - tata je verovatno nešto pisao, mama poslovala, brat i ja se valjda igrali ili blejali - kad su na televiziji objavili tu vest.

Pre toga sam, nakon zimskog raspusta, kao svaki štreber, uz opis kako sam ga provela (klizanje i sankanje u selu i slično), zabeležila i da je na Dnevniku bila vest o poboljšanju Titovog zdravstvenog stanja, i da me to obradovalo. Pucala sam na sigurne poene i dobila ih, naravno. 

Kad je umro, uz ostale školske manifestacije i aktivnosti, pravili smo po odeljenjima i albume kojima smo u slici i reči opisivali Titov život i postignuća. Naš je bio ukoričen u crveno, sa zlatnim slovima. Meni to nije bilo dovoljno, nego sam jedan napravila i kod kuće, u svesci A4 formata. Čuvala sam ga do pred kraj devedesetih, a onda bacila u naletu feng shui inspiracije i manjka prostora.

Osamdesete su se završile uz Miloševića, bio je na vrhuncu u to doba. Ponovo školske aktivnosti, ovog puta izvođenje đaka (i zaposlenih) na mitinge kojim je ustoličavan. Išli smo na more u Dubrovnik, u leto 1989. Znali smo kad smo izašli iz Srbije po tome što su prestali posteri sa njegovim likom. 

Nastaviće se...

(materijal za knjigu u nastajanju)