Sredinom osamdesetih u moj život je došao Bravo. Na nemačkom, jer drugog nije bilo. Bila je to velika frustracija, ne
znati šta kažu (da je bar postojao Google translate...). Ostajalo je gledanje i
seckanje slika i lepljenje postera. Roditelji su prihvatili da kao tinejdžerka
imaš potrebu da si ukrasiš sobu po svome, pa sam ja tome zdušno pristupila:
Lepila sam otprilike koliko je moglo da stane i nisam mnogo birala koga.
Najdraži su mi bili Duran Duran, Kim Wilde, Modern Talking i Boris Beker, ali
sam, koliko se sećam, opušteno lepila i one za koje nemam pojma ko su (tipa:
Sandra, neka pevačica). Mislim da je tata pokušao da mi objasni da bi tu
trebalo da imam malo strožu selekciju, da kačim one koji mi nešto znače, ali
dok me ta manija držala nisam mnogo na to obraćala pažnju. Sitnije slike: poznati,
lepe devojke (sećam se jedne u roze trenerci, sa minđušama i frizurom – koliko
sam samo želela da izgledam tako lepo i opušteno kao ona na toj slici),
romantični parovi i slično, sekla sam i lepila u dnevnike, koji su bili moje
alternativne novine i to nekoliko godina intenzivno. Umesto gledanja filmova i
serija (sem izuzetno), ja sam vreme provodila pišući dnevnik praktično
svakodnevno i ukrašavajući skoro svaku stranicu nekim slikama. Provodila sam
dosta vremena u svemu tome, od otprilike sedmog razreda sve do kraja srednje
škole. I uživala.
Bravo iz novembra 1985.
Potom sam, krajem osamdesetih, počela da kupujem Svijet.
Svijet je bio odličan magazin, intelektualno-ženski. Tati je mislim laknulo što
sam krenula da ga kupujem: znao je da je dobar i pre toga, ali pretpostavljam
ipak nije mogao da sebi dopusti da kupuje još i žensku štampu. Svi su me
mediji, posebno novine, do tada na neki način oblikovali, ali je Svijet bio
presudan. On je povezivao i intelektualno i lepo, i pametno i pomalo egzotično
(eh te Zagrepčanke), i ono što me interesuje i što jesam sada, i što bih mogla
biti posle. I drugarica i učiteljica – u jednom časopisu.
U te tri-četiri
godine što smo se družili, Svijet je imao dve inkarnacije. U prvoj je bio veći
format, tanji papir, duži tekstovi. Takav je bio više godina, ali sam ja bila
premala za njega. U drugoj, tu negde oko bogate 1990, dobio je sjajni debeli
papir i pun kolor, ali i nešto manji format i kraće tekstove. I dalje je sve
bilo odlično, i plus fensi i ušminkano, ali je falilo ’ono malo duše’ (i
ljubavnih romana, koji su kod njih bili pametniji nego bilo gde drugde). U
svakom slučaju, neke brojeve čuvam i danas u Valjevu. Zahvaljujući Svijetu,
načinu na koji su pisali i ličnosti o kojima su pisali, na kraju oosamdesetih
na devedesete već sam formirala plan svog budućeg života: Završiću
intelektualni fakultet opšteg smera, da budem mačka koja svašta nešto zna, a
onda se zaposliti u Svijetu, živeti u Zagrebu i imati kuću u Dubrovniku. To ne
bi trebalo da bude tako teško, zar ne, ako si vredan i radan i napraviš pametne
izbore dovoljno rano? Little did I know. Malo je teško ako zarate, rasture
zemlju, pa narednih desetak godina u te gradove ne možeš ni turistički da odeš.
(materijal za knjigu u nastajanju)
