Metodologija fact-checking sajtova

Jedan tekst od pre pet godina, i dalje može biti koristan, mada su se stvari svakako izmenile u međuvremenu. 

FACT-CHECKING SAJTOVI

-     METODOLOGIJA, ISKUSTVA ZEMALJA ŠIROM SVETA, ZNAČAJ I UTICAJ -

Larisa Ranković, Istinomer (maj 2014)

FACT CHECKING SAJTOVI U SVETU

Internet je demokratizovao proces fact-checkinga tako što je učinio informacije koje su ranije bile dostupne kroz skupe baze podataka (poput Lexis-Nexisa) pristupačne i onima koji nemaju nikakav budžet (na primer blogerima), ili čiji su budžeti mali.

Tekst na sajtu američkog Politifact-a iz avgusta 2013. počinje rečima: „Bez obzira na kom kontinentu se nalazite, velika je verovatnoća da je negde u vašoj blizini novopokrenut fact-checking web sajt. Inspirisani PolitiFact-om i drugim sličnim sajtovima, novinari od Južne Afrike preko Čilea do Australije pokrenuli su incijative za proveru istinitosti tvrdnji koje iznose političari.“

Studija Duke University Repoerters’ Lab, urađena uoči konferencije Poynter instituta o fact-checking sajtovima - koja će se održati u junu u Londonu, utvrdila je da je u svetu poslednjih godina osnovano 59 fact-checking sajtova, od čega je 44 trenutno aktivno. Prema podacima ove studije, oko polovina sajtova vezana je za novine, televizijske mreže i druge medijske organizacije. Drugu polovinu pokrenule su startup kompanije i neprofitne organizacije.

Najveći broj fact-checking sajtova je lociran u Evropi (21 aktivan) i Severnoj Americi (15 aktivnih). Studija je pokazala i da postoje dva aktivna sajta u Južnoj Americi i jedan u Africi.

*AMERIKA

U Americi su najpoznatiji fact-checking web sajtovi Politifact-ov Truth-o-Meter i Washington Post-ov The Factchecker. O The Factcheckeru će biti reči u poslednja dva poglavlja („Preporuke Michael Dobbsa“ i „Značaj i uticaj“).

Principi rada Politifact-a, PunditFact-a i Truth-o-Meter-a:

Od kada je sajt pokrenut, 2007. godine, pa do novembra 2013. godine, ocenjeno je oko sedam hiljada izjava.

PolitiFact ocenjuje izjave izabranih zvaničnika, kandidata, lidera političkih partija i političkih aktivista. Ocenjuje se ono što kažu predstavnici vlasti na svim nivoima, od predstavnika gradskih veća do predsednika države. Takođe se ocenjuju i izjave grupcija aktivnih u javnosti: političkih partija, advocacy grupa i političkih udruženja. PunditFact ocenjuje tvrdnje kolumnista, blogera, političkih analitičara, voditelja talk show programa, i drugih predstavnika medija.

Truth-o-meter

Principi koji se primenjuju za odabir izjava za ocenjivanje.

Pri ocenjivanju PolitiFact tim postavlja sebi sledeća pitanja:

-          Da li je izjava zasnovana na činjenicama koje se mogu proveriti?

-          Da li se na osnovu izjave može doneti pogrešan zaključak?

-          Da li je izjava bitna? (Izbegavaju se lapsusi i omaške u govoru)

-          Da li je verovatno da će tvrdnju i drugi ponavljati?

-          Da li bi prosečna osoba čula ovu izjavu i zapitala se: da li je ona istinita?

Ocene u kategoriji istinitosti: Istina, Većinom istina, Poluistina, Većinom neistina, Neistina, i Gore pantalone (Pants on Fire)

Principi ocenjivanja izjava (Bazirano na tekstu sa PolitiFact sajta od 1. novembra 2013. godine):

- Reči su bitne: Obraćamo pažnju na to koje se tačno reči koriste. Da li je u pitanju precizna izjava? Da li postoje reči ili fraze koje izjavu ublažavaju?

- Kontekst je bitan – Izjavu ocenjujemo u punom kontekstu, sa komentarima izrečenim pre i posle same izjave, pitanja koja su je izazvala, i poruku koju je osoba želela da prenese.

- Teret dokaza – Ljudi koji javno izriču tvrdnje odgovorni su za svoje reči i trebalo bi da budu u stanju da obezbede pokriće za njih. Mi nastojimo da utvrdimo da li je izjava istinita, ali verujemo da je teret dokaza na osobi koja izjavu daje.

- Tvrdnje mogu biti i istinite i neistinite – Ponekad ocenjujemo izjave iz više delova, koje sadrže dve ili više činjeničnih tvrdnji. U tim slučajevima, ocenjujemo istinitost cele izjave, nakon evaluacije pojedinačnih delova.

- Vreme – Naše ocene bazirane su na tome kada je izjava data i koji podaci su bili dostupni u tom trenutku.

Izjave se ocenjuju tako što novinar istraži istinitost izjave i napiše obrazloženje, zajedno sa preporučenom ocenom. Svaku ocenjenu izjavu zatim pregleda najmanje troje urednika, kako bi se donela definitivna odluka o oceni.

PolitiFact ima i dva druga sistema ocena: Flip-o-Meter (merenje doslednosti) i Promise Meter (ispunjavanje obećanja).

Flip-o-Meter (merenje doslednosti)

Flip-o-meter meri doslednost političara o konkretnim temama. Ocena ne donosi vrednosni sud o političaru koji menja poziciju o nekom pitanju. Štaviše, glasači često vole političare koji su fleksibilni, umeju da naprave kompromis ili prilagode svoje pozicije potrebama trenutka. Sa druge strane, optužbe za političku prevrtljivost su toliko česte da vredi pružiti analizu promene i oceniti nivo promene.

Ocene u Flip-o-Meter kategoriji: Bez promene, Polupromena, Potpuna promena.

Promise Meter (ispunjavanje obećanja)

Obećanje je vezano za najavljenu buduću aktivnost ili ishod koji su činjenično merljivi.

Ocene u ovoj kategoriji: Još neocenjeno (kao naša Beležnica), Radi se na tome, Stopirano, Kompromis, Ispunjeno obećanje, Neispunjeno obećanje.

PolitiFact na kraju godine organizuje izbor za laž godine, koja se obično saopštava uživo u nekom popularnom TV talk-show programu, i dobija veliki publicitet u medijima. Laž godine za 2013. izrekao je američki predsednik Barak Obama, a vezana je za program zdravstvene zaštite koji je promovisao, popularno nazvan Obamacare.

*ITALIJA

Politicometro (u međuvremenu prestao da radi, prim. novembar 2015)

Ideja italijanskog sajta Politicometro potekla je od studenta novinarstva Mattea Agnoletta koji je, čuvši za rad američkih sajtova poput PolitiFact, želeo da uspostavi mehanizam koji bi i u Italiji pozivao političare na odgovornost za ono što kažu.

Sajt je počeo sa radom tokom  kampanje za izbora gradonačelnika Đenove 2012. godine (od marta do kraja maja). Sa tim iskustvom, tim je svoje aktivnosti proširio i na celu državu, da bi pratio parlamentarne izbore održane početkom 2013. godine.

Politicometro koristi sistem termometra da ilustruje rezultate fact-checkinga, koji se kreću od ’užasno netačno’ do ’istinito’, sa tri druga nivoa između.

Ocenjuju se samo izjave koje sadrže podatke ili brojeve. Nekada su potrebni dani da se proveri jedna rečenica, dok je u slučajevima kad su podaci dostupni, to moguće praktično momentalno. Ako političar komentariše podatke koji su nedavno objavljeni, informacija postoji i pre njegove izjave, tako da se može ocenjivati skoro u real-time, ako se na primer ona daje na televiziji.

Politicometro sprovodi fact-checking ’uživo’ svakog dana, u vreme kada političari nastupaju u televizijskim talk-show programima. Ocene se objavljuju na Facebooku i Twitteru, kao i na web sajtu.

U slučajevima kada nije moguće naći podatke,  Politicometro će pokušati da sazna od političara, ili nekog iz njegovog tima, odakle potiču podaci o kojima govori. Ipak, odgovor retko dobijaju.

Politicometro čini tim od 10 volontera iz svih delova Italije. Agnoletto kaže da ga ljudi na nedeljnoj bazi kontaktiraju tražeći da budu uključeni u projekat. Ipak, finansiranje ovog projekta i plaćanje ljudi su veliki problem. On nije spreman da prihvati finansiranje ako potpuna nezavisnost sajta nije garantovana. „Crowdfunding“ kampanja prošle godine donela je samo 50 evra.

Prema Agnolettu, fact-checking ima sve veći značaj u političkom novinarstvu. Tokom izborne kampanje, neki mediji su se trudili da budu inovativni i koriste fact-checking. Na primer, Sky TV je pravila programe sa kandidatima tokom kojih je proveravana i istinitost onoga što govore. La Stampa iz Turina je takođe podsećala na izjave kandidata i ocenjivala ih.

Tvorac Politicometra smatra da, kada su u u pitanju otvorenost i transparentnost podataka, Italija zaostaje. On kaže da njegov sajt pokušava da prihvati britanski i američki medijski model, dok je Italija „u viktorijanskoj eri“ i dodaje da veza između nekih medija i političara sve to čini veoma komplikovanim.

Reakcije političara, obično preko društvenih mreža, su takve da, ako su ocenjeni negativno, Politicometro ima političku agendu, korumpiran je i plaćen; ako su ocenjeni pozitivno, onda je proglašavan za najbolji informativni sajt u zemlji.

Generalno, Agnoletto se nada da će njihov rad imati pozitivan uticaj ne samo na novinare i njihov pristup političkom izveštavanju, već i na razumevanje politike od strane građana, kao i povećane odgovornosti političara.

Pagella Politica

Grupa studenata pokrenula je ovaj sajt u oktobru 2012.

O sajtu je u februaru 2013. pisao britanski Economist, govoreći o načinu na koji rade i ulozi u tada aktuelnoj izbornoj kampanji u Italiji. Kako je tada rečeno ovom časopisu, uspeh sajta prevazišao je očekivanja tima. Pagella Politica je u tom momentu imala 80-90 000 jedinstvenih poseta i skoro milion otvorenih stranica. Economist piše da popularnost sajta ne iznenađuje s obzirom na to da su italijanski političari godinama iznosili laži, uglavnom neiuznemiravani od strane medija.

*CENTRALNA EVROPA (ČEŠKA I SLOVAČKA)

Inspirisani američkim Politifact.com i Factcheck.org, studenti političkih nauka na Masarik univerzitetu u Brnu (Češka), u Slovačkoj su u martu 2010. godine pokrenuli sajt Demagog.sk.

Sajt je fokusiran na izjave date u TV debatama.

Tim ovog sajta ocenjuje istinitost izjave političara, odnosno da li su one činjenički tačne i upotrebljene u odgovarajućem kontekstu. Proveravaju se samo izjave koje sadrže podatke, ne mišljenja ili lične procene. Za proveru validnosti izjava, analitičari koriste javno dostupne izvore kao što su OECD, Eurostat, nacionalni statistički podaci, novinski izvori, podaci izborne komisije, audio zapisi, i drugo.

Izjave se ocenjuju kao: istinite, neistinite, navode na krivi trag (npr. poređenje dva potpuno različita slučaja, ili korišćenje samo onih informacija koje potvrđuju argument), ili neproverljive.

Svake nedelje, tim od 12 do 15 analitičara posvećuje dva radna dana selekciji, proveri i objavljivanju izjava koje su bile predmet fact-checkinga. Ocena se ne objavljuje dok tri osobe iz tima ne postignu saglasnost o njenoj validnosti. Na taj način se postiže da se minimalizuje uticaj ličnih političkih gledišta na ocenjivanje izjava. Od početka projekta autori su ocenili skoro pet hiljada izjava.

U septembru 2010 Demagog.sk je dobio strateškog partnera – Slovak Governance Institute koji sponzoriše projekat i pruža podršku u vidu unapređenja sajta, prijema stažista i slično.

Koristeći iskustvo iz Slovačke, u martu 2012. godine pokrenute je i Demagog.cz, za Češku. Novi projekat nametnuo je i neka poređenja između medijskih prilika u dve zemlje. Na primer, prema podacima do kojih je Demagog došao, novinari u Češkoj su više od tri puta koristili njihove podatke i ocene nego njihove kolege u Slovačkoj.

*EVROPSKA UNIJA

Početkom februara 2014. godine sa radom je počeo FactcheckEU (poslednja objava iz juna 2015, prim. novembar 2015), prva evropska platforma za fact-checking koju sprovodi veliki broj ljudi (crowd-checking). Nastala je iz uverenja da kako EU postaje sve integrisanija, potrebni su joj analitičari koji će vršiti monitoring političke debate u celoj Uniji.

Korisnici imaju ključnu ulogu u radu ovog sajta: oni mogu da postuju izjave i proveravaju ih zajedno sa FactcheckEU timom, radeći na tome da političari počnu da više koriste proverene činjenice u svojim izjavama.

FactcheckEU nastoji da bude platforma koja promoviše kolaborativni i iz baze ka vrhu pristup evropskoj debati, i da bude bazirana na brojkama i činjenicama, umesto na stereotipima i predrasudama.

FactcheckEU vodi NumbersEU, neprofitna organizacija koju je osnovala Pagella Politica, italijanski fact-checking web sajt.

Ovaj projekat fokusira se na majske izbore za Evropski parlament, tako da se ocenjuju izjave lidera EU zemalja, kandidata za Evropski parlament i komesara EU.

Radu na ovom projektu priključio se krajem marta 2014. i sajt Demagog.cz iz Češke.

*FRANCUSKA

Počeci fact-checkinga u Francuskoj vezuju se za 2009. i 2010. godinu, ali su ti projekti u početku imali problem da dobiju pažnju i podršku investitora. Situacija se popravila 2011, a sajtovi ove vrste dobili su veću vidljivost tokom izborne kampanje 2012. Tada su novinari počeli da proveravaju da li su izneta izborna obećanja, da li ona protivreče prethodnim obećanjima i da li su izvodljiva.

Iako je teško meriti tačan uticaj fact-checking sajtova, postoje posredni pokazatelji da su političari postali pažljiviji u navođenju podataka i brojki.

Kao i većina drugih fact-checking projekata, i francuski su inspiraciju dobili od američkog PolitiFact.com.

Les Décodeurs, fact-checking blog u okviru sajta lista Le Monde prestao je sa radom u mrtu 2014, a drugi ranije.

*NEMAČKA

U susret izborima u septembru 2013, počeli su da niču fact-checking sajtovi u Nemačkoj. U maju je magazin nemačkog lista Die Zeit pokrenuo Faktomat, interaktivni sajt na kome čitaoci predlažu izjave političara, diskutuju o njihovoj istinitosti, i glasaju koju bi trebalo proveriti. „Naša redakcija ne može da prati svaku izjavu svakog političara u talk show programima, intervjuima, događajima u kampanji, govorima ili radio emisijam. Ali, naši čitaoci mogu; zato oni predlažu tvrdnje političara koje za proveru“, kaže urednik Faktomata Martin Kotynek.

Sajt je funkcionisao do izbora.

*AUSTRALIJA

Projekat u Australiji pokrenut je direktno u saradnji sa američkim PolitiFact-om, i to je prvo internacionalno partnerstvo za PolitiFact, uprkos tome što su mnogi koji su pokretali slične projekte u svetu od američkog tima tražili savete i učili iz njihovog iskustva.

Bio je aktivan tokom izborne kampanje, od maja 2013, da bi posle nje (izbori su održani u septembru), zbog neodstatka finansijske podrške, prestao sa radom.

*AFRIKA

Od 2012. godinu u Južnoafričkoj Republici postoji Africa Check, web sajt posvećen fact-checkingu, koji je osnovala The Agence France Presse Foundation.

Ovaj neprofitni projekat ima dvostruki cilj: da proverava istinitost tvrdnji političara, i da edukuje novinare širom Afrike da se bave fact-checkingom.

„Fact-checking nije lak posao u Americi ili Velikoj Britaniji, ali ja mislim da u Africi funkcioniše u potpuno drugačijem okruženju, gde jednostavno nije lako doći do podataka, posebno do kvalitetnih,“ kaže  Peter Cunliffe-Jones, osnivač Africa Check-a.

Sadržaji Africa Check-a se često prenose u publikacijam u Južnoafričkoj Republici i drugim zemljama. To povećava broj čitalaca sadržaja Africa Check-a, kojih na matičnom sajtu ima 50 do 60 hiljada mesečno (jedinstvenih poseta).

Još neki načini na koje Internet može da pomogne u proveri činjenica (fact-checking):

-          Provera činjenica u realnom vremenu (real time-checking): Tviter je najviše korišćeno sredstvo za ovu vrstu provere podataka.Korišćen je prethodnih godina više puta tokom predsedničkih debata, ali i van toga. Obično funkcioniše tako da, dok kanddiat govori tokom gostovanja na televiziji, tim urednika proverava tvrdnje i tvituje rezultat. Obično se na Twitteru samo saopštava da li je izrečeno istina ili ne, a kasnije se na sajtu objavljuje podrobnija analiza.

-          Igrice (gamification): upotreba zabavnih formata osmišljenih da publici pomognu da razume često kompleksne informacije – testova, kvizova, igrica, aplikacija za pametne telefone

-          Otvoreni podaci (open data) – veliki broj podataka institucija (poput Svetske Banke ili MMF-a) sada je dostupan na Internetu, često u otvorenom formatu, u kome podaci mogu biti pretraživani i upoređivani, tako da novinari relativno jednostavno mogu da dođu do informacija.

-          Masovni izvori (crowd sourcing) – u ovoj metodi koristi se ’mudrost gomile’ koja novinarima pomaže da utvrde verodostojnost pojedinih činjenica.

-          Semantička analiza sadržaja, posebno video sadržaja, smatra se poslednjom stepenicom fact-checkinga.

The Washington Post je razvio prototip, nazvan Truth Teller, software koji može automatski da izdvaja relevantne citate i podatke u govoru i poredi ih sa serijama zvaničnih baza podataka, saopštavajući odmah da li je izrečena istina ili neistina. Ova aplikacija je još uvek u ranoj fazi.

PREPORUKE MICHAEL DOBBSA, POKRETAČA RUBRIKE „THE FACT CHECKER“ U WASHINGTON POST-U

-          Dva puta sve proverite

Još više od drugih novinara, fact-checher rizikuje podsmeh ako iznosi pogrešne podatke. Ako već napravite neku grešku (kao što neizostavno hoćete), ispravite je što brže i transparentnije.

-          Bavite se svima (u američkom slučaju, i Demokratama i Republikancima)

Neophodno je da se dosledno bavite svim akterima na političkoj sceni, jer ćete izgubiti kredibilitet ako se fokusirate samo na jednu grupu.

-          Vodite računa o lažnim paralelama

To što svi političari preteruju kada je reč o njihovim postignućima i podatke interpretiraju u svoju korist kako bi bili izabrani, ne znači da svi podjednako greše.

-          Proveravajte podatke, ne ideologiju

Mnoge političke tvrdnje se po svojoj prirodi neproverljive, jer predstavljaju političku filozofiju, a nisu empirijski zasnovane. (U Americi, na primer, Republikanci veruju da je smanjenje poreza po sebi dobro za ekonomiju, dok Demokrate veruju u stimulaciju potrošnje. Fac checkeri mogu da pomognu u razjašnjenju argumenata korišćenih u debati, ali ne mogu da je razreše).

-          Ne shvatajte sebe previše ozbiljno

Ne postoji ništa naučno u fact-checkingu. Ocene izjava su mišljenje novinara (po mogućstvu hrabrih, vrednih, i dobro informisanih). Kako bi bili ubedljivi, moraju koristiti činjenice i dobro argumentovane stavove. Na čitaocima je da se slože ili ne. Ocena je dobra osnova za početak diskusije, a ne presuda zapisana u kamenu.

-          Tražite pomoć od čitalaca

Čitaoci mogu biti odličan izvor znanja i zdravog razuma, ako nađemo način da prepoznamo primere prave ekspertize, a ne politički i partijski obojenih mišljenja.

ZNAČAJ I UTICAJ

Mišljenja o tome kakav je uticaj platformi za proveru podataka na ponašanje i reči političara, ili na medijske sadržaje, su različita. Sa jedne strane, političari i dalje iznose pogrešne podatke i daju potpuno lažne izjave. Sa druge, reći da  fact-checking nije postigao rezultat je vrlo slično kao kada bi se reklo da je istraživačko novinarstvo neuspešno jer su političari još uvek korumpirani, kažu u PolitiFactu. I istraživačko novinarstvo i fact-checking sprovodimo da bi građani imali potrebne informacije kako bi donosili odluke zasnovane na njima. Michael Dobbs, autor fact-checking kolumne u Washington Postu kaže da su asistenti političara počeli da ga zovu pre održanog govora, da budu sigurni da ne upadnu u kontradikciju, dok su u početku reagovali neprijateljski.

Trend fact-checkinga dao je novinarima dodatno sredstvo za raskrinkavanje političkog spina i sve sofisticiranijih tehnika medijske manipulacije.

Diskusija o ulozi fact-checkera neraskidivo je vezana sa širom debatom o pravima i odgovornosti novinara, što je, sa druge strane deo davnašnje borbe između politike i medija. Politički fact-checking je zapravo još jedna faza u neprekidnoj bitci za kontrolom nad političkim diskursom.

Prema rečima Michael Dobbsa, u tekstu „The Rise of Political Fact-checking“, u američkoj javnosti dominantne su dve škole mišljenja o tome kako bi mediji trebalo da izveštavaju. Po jednoj, uloga novinara je da prenose informacije u stilu „on je rekao, ona je rekla“, odnosno da daju podjednak prostor svakoj strani, ostavljajući publici da proceni ko je u pravu . Po drugoj, novinari imaju pravo i dužnost da iznesu istinu, najbolje što mogu. Novinar ima obavezu da izvesti o stavovima obe strane, ali ne i da sve argumente tretiraju podjednako. Dobbs kaže da je predlažući fact-checking kolumnu imao na umu činjenicu da je novinarsko izveštavanje u Vašingtonu odstupilo od novinarske tradicije kojoj je suština traženja istine. Po njemu, fokusirajući se na „on je rekao, ona je rekla“ aspekt izveštavanja, političari su medije naveli na ignorisanje ili zapostavljanje većih i bitnijih pitanja.

Dobbs smatra da je pružanje usluge čitaocima, prioritetniji i realniji cilj za fact-checkere nego menjanje ponašanja političara, posebno kratkoročno gledano. Ako glasači kazne kandidate koji redovno falsifikuju činjenice, navode na pogrešne podatke i preteruju u svojim tvrdnjama, političari će pre ili kasnije shvatiti poruku.

Iako su sami političari spremni da ismeju fact-checks usmerene protiv njih, oni često sa radošću prihvataju fact-checks usmerene na njihove protivnike.

Dobbs zaključuje da je, po njemu, fact-checking fenomen pozitivan, iako oni koji se time bave ne bi trebalo da preuveličavaju svoj uticaj. Političari će i dalje nastaviti da relativizuju istinu, ili da govore potpune laži, kako bi bili izabrani, jer to je priroda politike. Ipak, pomaže ako znaju da moraju da se osvrću s vremena na vreme i vide da ih neko kontroliše. Sama činjenica da ih fact-checkeri nerviraju govori o tome da je posao koji ovi novinari rade od značaja. Osim toga, fact-checking tekstovi su popularni, i čitaoci su prihvatili ovakvu vrstu novinarskog izraza.

Regulacija medija neprofitnog sektora u Srbiji

Neprofitni mediji from Larisa Rankovic

Preyentacija sa skupa "U susret novoj medijskoj politici" održanoj u novembru 2016. godine u Beogradu. 

Neprofitni mediji u Srbiji

Neprofitni mediji from Larisa Rankovic

Prezentacija sa skupa "Mediji civilnog društva – prilika koju ne smemo (ponovo) propustiti” koja se održala u Medija centru Vojvodine 24. novembra 2017. godine.

Šarm štampe osamdesetih (3. deo)

Sredinom osamdesetih u moj život je došao Bravo. Na nemačkom, jer drugog nije bilo. Bila je to velika frustracija, ne znati šta kažu (da je bar postojao Google translate...). Ostajalo je gledanje i seckanje slika i lepljenje postera. Roditelji su prihvatili da kao tinejdžerka imaš potrebu da si ukrasiš sobu po svome, pa sam ja tome zdušno pristupila: Lepila sam otprilike koliko je moglo da stane i nisam mnogo birala koga. Najdraži su mi bili Duran Duran, Kim Wilde, Modern Talking i Boris Beker, ali sam, koliko se sećam, opušteno lepila i one za koje nemam pojma ko su (tipa: Sandra, neka pevačica). Mislim da je tata pokušao da mi objasni da bi tu trebalo da imam malo strožu selekciju, da kačim one koji mi nešto znače, ali dok me ta manija držala nisam mnogo na to obraćala pažnju. Sitnije slike: poznati, lepe devojke (sećam se jedne u roze trenerci, sa minđušama i frizurom – koliko sam samo želela da izgledam tako lepo i opušteno kao ona na toj slici), romantični parovi i slično, sekla sam i lepila u dnevnike, koji su bili moje alternativne novine i to nekoliko godina intenzivno. Umesto gledanja filmova i serija (sem izuzetno), ja sam vreme provodila pišući dnevnik praktično svakodnevno i ukrašavajući skoro svaku stranicu nekim slikama. Provodila sam dosta vremena u svemu tome, od otprilike sedmog razreda sve do kraja srednje škole. I uživala.

Bravo iz novembra 1985.

Potom sam, krajem osamdesetih, počela da kupujem Svijet. Svijet je bio odličan magazin, intelektualno-ženski. Tati je mislim laknulo što sam krenula da ga kupujem: znao je da je dobar i pre toga, ali pretpostavljam ipak nije mogao da sebi dopusti da kupuje još i žensku štampu. Svi su me mediji, posebno novine, do tada na neki način oblikovali, ali je Svijet bio presudan. On je povezivao i intelektualno i lepo, i pametno i pomalo egzotično (eh te Zagrepčanke), i ono što me interesuje i što jesam sada, i što bih mogla biti posle. I drugarica i učiteljica – u jednom časopisu.

U te tri-četiri godine što smo se družili, Svijet je imao dve inkarnacije. U prvoj je bio veći format, tanji papir, duži tekstovi. Takav je bio više godina, ali sam ja bila premala za njega. U drugoj, tu negde oko bogate 1990, dobio je sjajni debeli papir i pun kolor, ali i nešto manji format i kraće tekstove. I dalje je sve bilo odlično, i plus fensi i ušminkano, ali je falilo ’ono malo duše’ (i ljubavnih romana, koji su kod njih bili pametniji nego bilo gde drugde). U svakom slučaju, neke brojeve čuvam i danas u Valjevu. Zahvaljujući Svijetu, načinu na koji su pisali i ličnosti o kojima su pisali, na kraju oosamdesetih na devedesete već sam formirala plan svog budućeg života: Završiću intelektualni fakultet opšteg smera, da budem mačka koja svašta nešto zna, a onda se zaposliti u Svijetu, živeti u Zagrebu i imati kuću u Dubrovniku. To ne bi trebalo da bude tako teško, zar ne, ako si vredan i radan i napraviš pametne izbore dovoljno rano? Little did I know. Malo je teško ako zarate, rasture zemlju, pa narednih desetak godina u te gradove ne možeš ni turistički da odeš.

Drugi deo

Prvi deo

(materijal za knjigu u nastajanju)

Studentska štampa devedesetih

Ovaj niz tekstova o štampi osamdesetih (ovde i ovde) prekinuću na kratko tekstom o studentskoj štampi devedesetih koji sam 1997, nakon velikog studentskog protesta, objavila za Republiku.
Zanimljiv mi je i iz perspektive sadašnjih protesta, z iz ugladanašnjih medija i društvenih mreža i načina komuniciranja.
U svakom slučaju, sve ono o čemu sam pisala bilo je za mene zaboravljeno, a kako je tek sa ostalima. Ili onima koji su tada bili suviše mali.
Zato ga prenostim ovde, da ostane.

Studentska stampa

Efikasnost ovog Studentskog protesta verovatno dobrim delom proistice i iz odustajanja od rasprave o pitanjima kao sto su: uzroci rata, odnosi sa drugim drzavama i narodima bivse Jugoslavije, nacionalnim manjinama i svetom itd.

Protest 1996/97. doneo je mnostvo listova i biltena, a stampani su i leci sa porukama (prakticnim i opstim) upucenim studentima i gradjanima, zatim stripovi, karikature i sl. Sa razvojem kompjuterske tehnologije postalo je moguce da skoro svaki fakultet izdaje svoje novine, koje moze da uradi i jedna osoba za relativno kratko vreme. Naravno, moguce je stampati i fotografije, reprintovati tekstove iz drugih novina i sl. U poslednjem protestu, koliko smo uspeli da zabelezimo, izlazila su sledeca glasila: Protest tri-bune (Filozofski fakultet), Bum 97 (Matematicki), Znak (Filoloski), Ponisteni (Univerzitet umetnosti), Protestatio (Veterinarski), Sifon (FON), Defektoloski budilnik (Defektologija), Platon (FPN), Otpornik (ETF), Protest bilten BK, Petlja (Gradjevinski fakultet), Aeg-info (Arhitektura), Tehno-morfoza (Tehnolosko-metalurski i Masinski, objedinjene redakcije Glasa protesta i Cogito, ergo ambulo), Boo!!! (Zvanicno glasilo Studentskog protesta).

Analiticaru se namece pitanje nece li se, mozda, za nekoliko godina desiti novi studentski protest koji ce izdavati listove na najkvalitetnijem papiru i sa fotografijama u boji, a boriti se za najelementarnija ljudska prava (protiv kradje na izborima, rata, gusenja medija i sl.).

Ovi listovi izlazili su u razlicitom tirazu, neki od njih retko, a drugi skoro svakodnevno. Pojedine novine (npr. Petlja) izlazile su i pre protesta. List Protest (zajednicko izdanje YU Rock Magazina i nedeljnika Odgovor) pojavio se na pocetku bunta i deljen je besplatno. Njega cemo takodje ukljuciti u ovaj pregled.

Ono sto je potpuno novo jesu prezentacije na Internetu. Ni ova vrsta propagande nije bila centralizovana: postojale su bar tri razlicite verzije. Tu su, izmedju ostalog, informacije o pojedinim akcijama, o planovima za formiranje Studentskog parlamenta, prevodi Betinih vesti na engleski itd. Objavljena je i Enciklopedija protesta sa objasnjenjima (na engleskom) pojmova i imena kao sto su: rektor, Dedinje, setnja, indedz, Plato, diskoteka »Plavi kordon« itd.

U novinama o kojima je rec uglavnom se pise o proteklim poduhvatima, o potezima rezima i policije, objavljuju se pisma podrske, spiskovi profesora koji su podrzali protest, ankete, razgovori sa vodecim ljudima iz Glavnog i Inicijativnog odbora ili poznatim licnostima koje su se obracale studentima. Ima i dosta ironicno-satiricnih tekstova na temu zivota u Srbiji, drzavnih medija i zvanicnika...

Odlike ovog protesta su konkretni ciljevi borbe (izbori, rektor) i mobilan nacin delovanja (setnja, performansi), tako da studenti nisu imali ni mnogo vremena ni energije da raspravljaju ili pisu o opstim drustvenim pitanjima ili nacinima resavanja vaznih problema. Istina, posle setnji su na fakultetima organizovane tribine i razgovori sa profesorima, ekonomistima, novinarima, piscima i drugima, o raznim sadrzajima, ali studentske novine o njima ne izvestavaju (sem krajnje informativno), tako da je nemoguce utvrditi kakva su misljenja studenata o pojedinim temama. Citajuci ove listove moguce je pronaci poneki komentar ili izjavu studentskih lidera vezane za teme van samog toka protesta. Nesto od toga cemo i ovde preneti uz jasnu ogradu da nemamo podatke koliko se, zapravo, studenata slaze sa iznetim ocenama i sta podrzava. U svakom slucaju, jasno je da su svesni da priznavanje rezultata lokalnih izbora i smene rektora i studenta prorektora nece mnogo promeniti u zivotu Srbije i Univerziteta, ali da je za pocetak demokratizacije neophodno izboriti se za postavljene ciljeve. Efikasnost ovog Studentskog protesta verovatno dobrim delom proistice i iz odustajanja od rasprave o pitanjima kao sto su: uzroci rata, odnosi sa drugim drzavama i narodima bivse Jugoslavije, nacionalnim manjinama i svetom itd. Jer, kao sto su neke od studentskih vodja i pominjale, studenti su prilicno heterogena grupacija i tesko bi se slozili u tome sta, na primer, konkretno znaci demokratski uredjeno drustvo. Medju studentima koji su prilicno slozno i dobro organizovano protestovali zbog krsenja elementarne demokratske procedure - postenih izbora - ima pripadnika i simpatizera razlicitih partija i koncepcija drustvenog zivota. Zato je i nemoguce precizno utvrditi sta misle o pojedinim pitanjima. Ljudi koji su pisali u novinama svakako ne mogu odrazavati stav svih studenata, ali se pregledom ovako velikog broja listova mogu izvlaciti pojedini zakljucci.

O vlasti i demokratskoj drzavi
»Nije nam potreban ni lider ni zatvorena grupa ljudi. Potrebno je da stvorimo uslove da imamo stalan uvid i da na najneposredniji nacin mozemo da prenesemo nase neslaganje, inicijativu, ideju, kako ljudima cija je duznost da rukovode, tako i ostalim clanovima organizacije ili drustva, da do smene vlasti dolazi jednostavno voljom ljudi koji biraju, dakle koji vlast dodeljuju« (Glas protesta, broj 23).

Srbija 1997. se u listu Tehno-morfoza (broj 1) opisuje ovako: »Drzava u kojoj ne postoji nezavisno sudstvo, koja nema himnu. Predsednik koji ponizava svoj narod. Koji priznaje izvestaje svetskih komisija, a ne priznaje izbornu volju naroda«.

Preciznije stavove o tome kako bi vlast trebalo da funkcionise i kakva je uloga pojedinih drustvenih institucija, nismo uspeli da pronadjemo, izuzimajuci opstepoznate zahteve za nezavisnoscu i slobodom medija, sudova, Univerziteta i slicno. Sta bi se pod tim slobodama podrazumevalo i kako bi one trebalo da izgledaju, u ovim listovima se ne kaze mnogo.

O odnosima sa drugim narodima
U listu Znak (broj 24), koji se pojavio posle intervencije policije na Brankovom mostu (izmedju 2. i 3. februara), kada je pretucen i student Rastko Kostic, novinar ovog glasila, objavljena je na naslovnoj strani i njegova bolnicka fotografija, saopstenje redakcije i izvestaj sa konferencije za stampu Studentskog protesta povodom ovih dogadjaja. U istom broju je i tekst Rastka Kostica koji je sa delegacijom studenata krajem januara bio u Pristini. Povod je Svesrpsko narodno-crkveni sabor koji su organizovali Srpski pokret otpora i Srpska pravoslavna crkva.

U tekstu se kaze da su skupu prisustvovali najvise predstavnici SPC, a da se nisu pojavili Dobrica Cosic, Matija Beckovic i Nikola Milosevic. Dalje pise: »Sto se tice ostalih gostiju Sabora, cast malobrojnim izuzecima, moze se reci da su citavom skupu davali svojim govorima, poprilicno ratnicki i, verovali smo, prevazidjeni, ksenofobicno-agresivni karakter«. Rastko Kostic dodaje da su u takvom okruzenju govori predstavnika Studentskog protesta odudarali od opste atmosfere zbog svoje sadrzine i nacina na koji su izreceni. »Uz njih, kao realna i normalna, mogu se oceniti jos samo izlaganja vladike Artemija i mitropolita Amfilohija, jer su jedino oni govorili o stvarima kao sto su tolerancija, vladavina prava, demokratsko uredjenje i dogovor izmedju Srba i Albanaca...« Rastko Kostic je ovom prilikom dobio i telefonsku izjavu Adema Demacija (»Vi se borite za pravu stvar i treba da znate da to gleda ceo svet sa simpatijama. I mi odavde mislimo da ne treba da posustanete...«) i uradio intervju sa novinarom Kohe Agronom Bajramijem. Razgovor je vodjen o Studentskom protestu, srpskoj vlasti i opoziciji, albanskim politicarima, odnosima Srba i Albanaca na Kosovu. Objavljen je samo deo ove price jer su diktafon i kaseta sa snimkom polomljeni u noci kad je Rastko Kostic pretucen.

Na pitanje novinara Protesta (broj 9/10) sta smatra losim potezom ili greskom, Dusan Vasiljevic, portparol Studentskog protesta, kaze: »Mogli smo da uspostavimo bolje kontakte sa studentskim organizacijama iz bivse Jugoslavije. Mislim da bi to bilo korisno na duzi rok. To smo propustili delimicno zato sto nismo hteli, sto nismo shvatili nuznost toga, a i zbog toga sto su komunikacije ocajne. Sa Slovencima imamo sjajne kontakte i oni su nam jako skloni, ali, zbog tih komunikacijskih problema nemamo bas najbolju saradnju«.

Miroslav Hristodulo, predstavnik Matematickog fakulteta u Glavnom odboru, u istom broju konstatuje: »Prilikom akcije 'Kordonom na kordon' iskristalisala se jedna klerikalno-nacionalisticka struja«. Nastavno-naucno vece BU u saopstenju objavljenom u ovim novinama kaze: »Nenametljivo, bez patosa i patriotske retorike, nasi studenti svedoce o svojoj dubokoj odanosti svom narodu i o resenosti da ostanu u svojoj zemlji«.

U listu Boo!!! (broj 3) nalazi se saopstenje Studentskog protesta kojim se osudjuje napad na rektora Pristinskog univerziteta i napad na Bajrakli dzamiju.

Odnos prema protestu 1992.
Protest 92. mogao bi se opisati kao bunt protiv zatvaranja u geto, a protest 96/97. kao bunt za izlazak iz geta.

Pre pet godina studenti su pisali: »Protiv mraka zmurenje ne pomaze«. Ili: »Srbijo! Stomak ti je prazan, deca mrtva, cast uprljana, a ti spavas?!«. U Biltenu broj 3 1992. zapisano je: »Nasi zahtevi su ozbiljni politicki zahtevi. Verujemo da je moguce menjati svet kroz osmeh, muziku i rec i da ce ljudi shvatiti koliko je uzasno ovo sto nam se desava i kako zivimo. Ukoliko se nasi zahtevi ne ispune, a mi se umorimo, za dva meseca ne samo da necemo polagati ispite, vec necemo ni jesti. Efekte rata i sankcija osecacemo jos najmanje deset godina. Svoj najbolji stvaralacki vek provescemo u najgoroj bedi. Pitamo vas, ima li ista lose u tome sto zelimo da zivimo i studiramo kao vecina nasih vrsnjaka sirom Evrope i sveta«.

Protest 92. mogao bi se opisati kao bunt protiv zatvaranja u geto, a protest 96/97. kao bunt za izlazak iz geta

Prema tom protestu danasnji studenti, sudeci po njihovim novinama, imaju razlicite stavove. Preovladjuje onaj da je danasnja generacija naucila dosta na njihovim greskama, prvenstveno u tehnickom, prakticnom i organizacionom smislu (nisu se iscrpljivali nocima po fakultetima, imali su brojno i smenjivo rukovodstvo, a protest im je imao konkretan i jak povod). Ima, medjutim, i ostrijih ocena, kao tekst u Protestu (broj 4) koji kaze: »Za sve ove dane, cesto se ponavlja prica da se trudimo izbeci greske Studentskog protesta 92. Ne treba samo izbeci greske Protesta 92, treba ga potpuno zaboraviti. Za dobar broj nas taj protest je samo prica o dobroj zurci, o provodu koji se pamti, takodje je i secanje na poginule u poslednjem ratu, ali i na one koji su napustili ovu zemlju, ali i prica kojom se pravdaju ucesnici tog protesta sto nista nisu cinili u kasnijim danima«.

Zivot
Svaki protest menja ponesto u zivotima studenata i budi nadu da ce im, mozda, ubuduce biti lepse i veselije. Iz lista Glas protesta prenosimo tekst koji govori upravo o tome: »Zivot studenata naseg vremena moze se podeliti u dve ere. Prva je period od uzimanja indedza do studentskog protesta (stara era), a druga od studentskog protesta pa nadalje (nova era).

Kao student, pre nove ere, ti si:

    isao na fakultet povremeno, sa svoje grupe znao si nekoliko ljudi, za tvoje profesore vezivali su te iskljucivo ispiti, predavanja ili vezbe, razmisljao si o nekoj mracnoj buducnosti posle zavrsetka fakulteta ili o 'zbegu' iz svoje zemlje, nisi znao sta znaci biti pedeset sati budan i nasmejan, niti da tvoje noge mogu da izdrze 17 kilometara setnje po kisi. Slusao si rock, metal ili rave i nije ti padalo na pamet da ces jednog dana do ludila djuskati uz 'Mesecinu'. Nisu te zanimali ni rektor ni prorektor i nisi bio 'profasisticki orijentisani, maloumni, izmanipulisani student'.

    Svaka nova era znaci napredak, veliku promenu. U istoriji sveta - rodjenje Isusa Hrista. U zivotu naseg studenta - rodjenje buntovnika. Jer, kao student u novoj eri ti:

    Znas kako se nosi bedz i transparent. Pistaljka postaje obavezni element tvog dzepa. Naucio si ko je Dragoljub Velickovic. Znas da mozes da se boris da ne 'pobegnes' iz svoje zemlje. Slusas B-92 i Radio Indedz, citas Glas protesta, ustajes u 23h i stojis pred kordonom milicije sledecih petnaest sati. Ili, svakog dana setas deset kilometara i ne osecas hladnocu. Upoznas mnogo interesantnih ljudi svojih godina. Sa profesorima pijes caj sa rumom u 3:00 ujutro i odlucis da redovno posecujes njihova predavanja. Kuca ti postane svaka beogradska ulica, a porodica neki novi ljudi sa kojima setas, jedes i pevas 'Ajmo, ajde, svi u napad'. Udjes u koaliciju srodnih fakulteta i zaljubis se u nekog cicibana sa plavim ocima. Pocinjes da volis svoj narod jer si juce usao u tramvaj u kojem su svi putnici citali Demokratiju, jer ti je neki deka pokazao metlu ispod kaputa spremljenu za akciju 'Ciscenje grada', jer ti narod, tvoj narod, donosi sokove, caj, salove i toplu gibanicu u 14h popodne, 02h ujutru ili 21h uvece. Novu godinu po prvi put slavis obucen u sedam dzempera, perjanu jaknu i farmerke i sjajno se provodis. Postajes covek protesta i po instinktu stecenom na tribinama i van ulice aplaudiras ako govornik kaze nesto sto ti se dopada. U protivnom - zvizdis. Na knjigama ti se vec uhvatila prasina, ali ne zato sto ti se ne uci, vec sto si postao svestan vaznosti nekih drugih studentskih obaveza. Postajes borac za pravdu i demokratiju. Shvatas koliku energiju nosis u sebi. Ne dozvoljavas da ti neko ponisti mladost«.

/slika je savremena, sa pixabay/

Šarm štampe osamdesetih (2. deo)

Najveći izazov, ali umnogome i zadovoljstvo, posebno u srednjoj školi, bio je Start, koji nazivaju i "najvažniji magazin bivše Jugoslavije".

leksikon YU mitologije ga kratko opisuje:

Zagrebački Start — THE lifestyle magazin Jugoslavije. Izlazio od kraja 1960-ih do početka 1990-ih. Pokrenut kao automobilistički list, dolaskom čuvenoga glavnog urednika Seada Saračevića Start se razvio u najjači i najutjecajniji jugoslavenski moderni magazin.

I danas se divim onima koji su smislili i sproveli ovaj koncept u socijalističkoj Jugoslaviji: Dominantne erotske fotografije i super kvalitetni tekstovi: intervjui, reportaže, crtice, analize. A  nije ga lako bilo ni kupovati: uvek bi se našao neko da kaže ’znamo zašto ti to kupuješ’. Plus i mala deca. Ali nikad nam nisu branili da listamo, gledamo, čitamo. Pretpostavljam da bi sada analize kakav bi to uticaj moglo da ima na odrastanje bile mnogo intenzivnije. (Mada, naravno, deca na netu mogu sve i sama da nađu.)

Po mom ubeđenju, ukratko, naše novinarstvo ni pre ni kasnije nije moglo da ide dalje od toga. Drago mi je što su i u seriji „Crno bijeli svijet“ dali lep omaž Startu. Ne znam šta smo, ako išta, čitali kao baš klinci u Startu, mada smo ga naravno ’proučavali’, ali sam krajem osamdesetih tamo čitala o raznim društvenim i kulturnim fenomenima i zanimljvim ličnostima. Neke brojeve Starta i dalje imamo.

Nastaviće se...

(materijal za knjigu u nastajanju)

Šarm štampe osamdesetih (1. deo)

(foto)

I dok se većinom milenijalsi lože na osamdesete, kroz muziku ili serije, a modni brendovi recikliraju modu tog doba, generacija X, koja je tada odrastala, spada globalno u previđenu i društveno zapostavljenu generaciju. I uglavnom je ok sa time. Ali o osamdesetima ima šta da kaže.

Bilo kako bilo, odrastati osamdesetih bilo je skoro  potpuno različito od onog današnjeg, a kako je to izgledalo u pogledu medija i njihovih sadržaja koji su se mogli pratiti, evo priče u jednom ličnom osvrtu.

***

„Prestani da čitaš te gluposti i uzmi da radiš domaći“, kaže mi mama, negde početkom osamdesetih, dok ja sedim na podu i čitam intervju na dve strane sa Goranom Sušom u TV Novostima.

Podsetio me u međuvremenu Yugopapir da se rubrika zvala Magnetoskop.

Opominjanje je bilo uzaludno. Na štampu sam ostala dugo navučena, a na medije generalno, evo, do sada. Samo su se forme menjale.

***

Ulaz u osamdesete najbolje bi bilo prikazati kroz na odgovor na jedno od onih čuvenih pitanja: gde si bila kad je umro Tito?

Elem, bila sam u dnevnoj sobi, mislim da smo svi bili kod kuće – beše nedelja - tata je verovatno nešto pisao, mama poslovala, brat i ja se valjda igrali ili blejali - kad su na televiziji objavili tu vest.

Pre toga sam, nakon zimskog raspusta, kao svaki štreber, uz opis kako sam ga provela (klizanje i sankanje u selu i slično), zabeležila i da je na Dnevniku bila vest o poboljšanju Titovog zdravstvenog stanja, i da me to obradovalo. Pucala sam na sigurne poene i dobila ih, naravno. 

Kad je umro, uz ostale školske manifestacije i aktivnosti, pravili smo po odeljenjima i albume kojima smo u slici i reči opisivali Titov život i postignuća. Naš je bio ukoričen u crveno, sa zlatnim slovima. Meni to nije bilo dovoljno, nego sam jedan napravila i kod kuće, u svesci A4 formata. Čuvala sam ga do pred kraj devedesetih, a onda bacila u naletu feng shui inspiracije i manjka prostora.

Osamdesete su se završile uz Miloševića, bio je na vrhuncu u to doba. Ponovo školske aktivnosti, ovog puta izvođenje đaka (i zaposlenih) na mitinge kojim je ustoličavan. Išli smo na more u Dubrovnik, u leto 1989. Znali smo kad smo izašli iz Srbije po tome što su prestali posteri sa njegovim likom. 

Nastaviće se...

(materijal za knjigu u nastajanju)