Poetski intermezzo: Radio & TV

Televizija

Kutija prazna spolja i iznutra

Prljavo skladište sitnog polusveta

Nova crkva starih religija

Opasno oružje u lošim rukama

Gomila gluposti u dva-tri minuta

San svakog mediokriteta

Lišen svega osim prosečnosti

Razuđena kanalizacija

Stvorena za jedan osmeh idiota

***

Pobeda

Kad sam radio

na radiju

bili smo stupili

u štrajk

i mnogo smo se voleli

dok nismo pobedili

Iz knjige: "Otvoreno pismo", Radoman Kanjevac, 1995.

Photo source

Serbian Press Council

Establishing Serbian Press Council has been a long story.

Actually, it has started soon after the October 5, 2000 changes in Serbia (in the photo, the cover of daily Blic - which is today celebrating its 15th anniversary - from October 6, 2000).

With the support of Norway, the Press Council has finally started its work and receiving complaints yesterday.

It remains to be seen what would be the Council's impact on Serbian media scene. (For accountability issues and the state of affairs in Serbian print media and beyond, I recommend our study on Serbian Media Landscape).

Let's hope that some of the experiences and good practices from Norwegian Press Council will be implemented in Serbian context too.

Freelancing

OK, odmori su manje-više završeni, što pojedinačno, što uopšte; vreme je da se vratimo poslovima.

Pre oko nedelju dana u časopisu The Atlantic objavljen je zanimljiv tekst: "The Freelance Surge Is the Industrial Revolution of Our Time".

Između ostalog autorka piše:

It's been called the Gig Economy, Freelance Nation, the Rise of the Creative Class, and the e-conomy, with the "e" standing for electronic, entrepreneurial, or perhaps eclectic. Everywhere we look, we can see the U.S. workforce undergoing a massive change. (...) We're no longer simply lawyers, or photographers, or writers. Instead, we're part-time lawyers-cum- amateur photographers who write on the side.

Today, careers consist of piecing together various types of work, juggling multiple clients, learning to be marketing and accounting experts, and creating offices in bedrooms/coffee shops/coworking spaces. Independent workers abound. We call them freelancers, contractors, sole proprietors, consultants, temps, and the self-employed.

Još se navodi da je u Americi 2005. godine jedna trećina (!) radne snage učestvovala u 'freelance ekonomiji', i da je u međuvremenu broj onih koji na ovakav način zarađuju porastao. Na to je svakako uticala ekonomska kriza, ali su se mnogi opredelili za slobodnu profesiju i zbog veće fleksibilnosti 'that lets them skip the dreary office environment and focus on more personally fulfilling projects'.

***

Freelance rad nezaobilazan je i u medijskom svetu. Od honorarnog rada za medijske kuće, do pokretanja vlastitih - malih ili velikih - projekata.

U Srbiji je i to - očekivano - manje uspešno zaživelo.

Moja iskustva u tom pogledu su: No comment.

Što se tiče međunarodnih, situacija je bitno drugačija.

Neka su bila vezana za objavljivanje tekstova u raznim vrstama publikacija (linkovi na neke od njih su sa desne strane), drugi za medijske konsultantske gigove (to mi je omiljeni termin). U prvom slučaju, scenario je sledeći: Kontaktirate medijsku kuću i ponudite tekst na neku temu, dodajući kratak sažetak o čemu bi ste pisali i sa kime bi ste razgovarali. Opcija jedan: Nisu zainteresovani i to vam kažu ili ne kažu (ne odgovore; što je retko). Opcija dva: Zainteresovani su. Iz opcije jedan može nastati opcija dva tako što vas zamole da početnu ideju modifikujete: malo ili mnogo.

Mogu vam, ako su zainteresovani, poslati i neku vrstu uputstva za autore ili vam sugerisati da pročitate neke tekstove i obratite pažnju kako su napisani. Takođe vam mogu sugereisati šta ih posebno interesuje i koja vrsta sagovornika bi bila poželjna.

Tom prilikom će vam neizostavno reći i sledeće: Koliko tekst treba da bude dug, do kada da ga završite, koliko će vam platiti i kada će vam platiti.

Kada tekst pošaljete, slede uredničko/jezičke intervencije, zatim vas (obično) pitaju i da li se sa promenama slažete, a zatim se tekst objavljuje (nekad može doći do odlaganja, ako postoje druge, hitnije teme). I to je to.

Što se tiče medijsko-konsultantskih poslova, oni se mogu ticati dosta različitih aspekata medija: Evaluacija sadržaja, analiza medijskog ambijenta, preporuke za budući projekat, ili kombinacija više elemenata. Do ovakvih vrsta poslova se, iz mog iskustva, dolazi na dva načina: 1. Organizacija/kompanija kojoj treba usluga vas kontaktira ili na osnovu nečije preporuke, ili na osnovu onoga što ste već radili i pisali a našli su na Internetu; 2. raspiše se konkurs, na koji se prijavite. Ostatak je isti kao i kod novinarskog freelance rada: odmah ćete znati šta se od vas očekuje, do kada, po kojoj ceni. Ako ste bili dobri i vredni, javiće se opet.

I to je to.

Za kraj, evo i linka kao odličnom tekstu koji je svojevremeno napisao Dejan Anastasijević (čija su iskustva u tom polju velika): "Kako postati strani novinar u sopstvenoj zemlji".

Good luck!

Photo source za ovu i druge ilustracije na temu freelancinga

IT Media

Ovog puta samo kratka vizuelna beleška: Odmor u Italiji iskoristila sam (i za) jednostavno uživanje u italijanskoj štampi i jeziku.

Basta cosi.

Film "Tabloid"

Baš u jeku najnovije afere u nizu Murdoch & comp, u Americi je počeo da se prikazuje film Tabloid, koji govori o jednom od skandala vezanih za britanske tabloide 70ih godina.

Kritike su dobre. Tako da, eto ideje za letnji bioskop...

Columbia University. Tradicija, inovacija i izuzetne ličnosti

Tokom boravka u Njujorku prošlog septembra, posetili smo i Univerzitet Kolumbija.


Tu smo razgovarali sa Džošom Fridmanom, šefom katedre za novinarstvo. I vrlo srdačnom i prijatnom osobom. Više o susretu sa njim u tekstu Andree Arzaba.

Pisala sam i sama o ovom dobitniku Pulicerove nagrade za novinarstvo u tekstu objavljenom prošle jeseni u Ekonomistu (biće to, inače, moj poslednji tekst u našim novinama dok se nešto bitno ne promeni).


Čisto kao ilustracija kakav je čovek u pitanju:

Džoš Fridman, dugogodišnji novinar, dobitnik Pulicerove nagrade 1985. za izveštavanje o gladi u Etiopiji, izveštač sa Balkana 90ih godina i član borda Komiteta za zaštitu novinara, još uvek pamti medijske ličnosti i organizacije u Srbiji. Na prestižnom njujorškom univerzitetu Kolumbija, gde smo i razgovarali, direktor je Međunarodnog programa na poslediplomskim studijama novinarstva. Njegova poslednja pozicija, pre dolaska u akademski svet, bila je: šef biroa Njuzdeja pri Ujedinjenim Nacijama. Kako je tih dana u toku zasedanje Ujedinjenih Nacija o ostvarivanju Milenijumskih razvojnih ciljeva (osam ciljeva postavljenih 2000. godine koji moraju biti ostvareni do 2015. godine, a među kojima su: borba protiv gladi, neravnopravnosti polova, borba za poboljšanje zdravstvene zaštite, protiv ugrožavanja životne sredine…) pitamo ga o tome kako je izveštavati iz Ujedinjenih Nacija. Njegov odgovor veoma je kratak: «To je nešto najdosadnije».

***

Ovih dana objavljen je u Njujork Tajmsu tekst o tradicionalnom kursu o književnom izdavaštvu na Kolumbiji: E-Book Revolution Upends a Publishing Course.

Bio bi to još jedan od tekstova o letnjim kursevima i promeni od tradicionalnog izdavaštva ka onom digitalnom, da nije ovoga: Kurs postoji od 1947. godine. Traje šest nedelja. Prvo je bio na Harvardu, a onda je premešten na Kolumbiju. Što je zgodno, jer studenti mogu i da se sretnu sa svakodnevnim životom u svetu izdavaštva, i to baš u Njujorku. Mnoge poznate ličnosti iz književnog sveta su završile kurs. Ne retko studenti već tokom njegovog trajanja dobiju posao.

Dakle, sasvim suprotno poplavi kurseva sumnjivog kvaliteta gde se obučavate za nešto, ulažete u svoje znanje i sposobnosti, tvrde vam da ste na najboljem mestu...A onda se desi...ništa. Pojave se novi kursevi, spin majstori i sveznajući edukatori.

Divno je znati da postoje institucije, makar i daleko, čiji ljudi i kredibilitet nisu pojeftinili.

Za kurs na Kolumbiji treba spremiti 6990 dolara.

Poređenje medijskih sistema

Ako bi trebalo da preporučim jednu knjigu iz oblasti medija, koja na sveobuhvatan, jasan i pametan način daje globalan uvid u medijske sisteme širom sveta, bila bi to ova: Comparing Media Systems - Three Models of Media and Politics (Daniel C. Hallin i Paolo Mancini).

Autori su medijske sisteme zapadnog dela sveta podelili u tri grupe:

- Mediteranski (Italija, Grčka, Portugalija, Španija i Francuska)

- Severno/Centralnoevropski (Norveška, Finska, Danska, Švedska, Holandija, Belgija, Švajcarska, Nemačka, Austrija)

- Severno atlantski (SAD, Kanada, Velika Britanija i Irska).

Svaki od njih je, kako autori vrlo precizno pokazuju, usko povezan sa društvenim i političkim sistemima dominantnim u tim zemljama. I to ne samo danas, već kroz istoriju poslednjih nekoliko vekova.

Iako u javnom diskursu (akademskom, donatorskom i dr.) postoji tendencija da se naglašava i potencira razvoj medija u skladu sa liberalnim, severno atlantskim modelom, oni ukazuju i na to da (iako taj sistem ima dosta kvaliteta), zapravo svaki sistem odražava razvoj medija specifičan za sredinu u kojoj je nastao. Zato i ne podržavaju vrednosnu hijerarhiju medijskih sistema, bar ne onu koja bi se odnosila na sve odlike pojedinačnih sitema.

Za prvu informaciju o radu na ovoj komparativnoj analizi, šta su bili izazovi, a šta nedostaje, predlažem ovaj intervju sa Danielom Hallinom.