Tabloidni život jednog novinara

Mada film "How to lose friends and alienate people' nije my cup of tea (kao ni kritičarke NYT), onima koje interesuju mediji nije loše da znaju za njegovo postojanje.
Ovaj film nastao je po autobiogrfskoj knjizi britanskog novinara Toby Younga koji je u nekom momentu dobio priliku da radi za Vanity Fair. Ali je brzo otpušten pa se vratio natrag u London. Koliko sam shvatila iz novinskih tekstova, knjiga je daleko bolja od filma, ali pošto nisam čitala, ne mogu ništa da tvrdim.
U svakom slučaju, kroz film se može videti ponešto od toga kako izgleda život novinara-urednika-redakcije u UK i Americi u tabloidno-lifestyle magazinima, kako se grade (i ruše) odnosi sa zvezdama, kako na krajnji novinarski proizvod utiču osobe iz PR, ali i kakve su kulturološke razlike između ove dve zemlje ("U Americi novinari su deo establishmenta. U Engleskoj novinare svi mrze i baš nas briga za to", otprilike je tako glasilo...)
Za one koji bi da eventualno prave poređenje sa našim medijima slične vrste: Ovaj novinar u stvarnom životu završio je Oxford i preko Fulbright stipenedije bio na Harvardu. Tako da...

Osnovi kakodalogije

Iako sam prema marketingu i PR-u, posebno u domaćem kontekstu, u najboljem slučaju ravnodušna, knjiga "Osnovi kakodalogije" Ivana Stankovića, poznatog imena domaće advertising scene, odmah me zaintrigirala.
U novogodišnjem dvobroju Vremena objavjen je jedan odlomak, a onda sam u Narodnoj biblioteci (i.z.u.z.e.t.n.o.j nakon rekonstrukcije) počela da čitam celu knjigu.
U knjizi ima puno zanimljivih priča iz života i rada u reklamnim agencijama + bonus "Šta sam naučio" na kraju svakog poglavlja.
Jedna od epizoda je i kako je autoru mnogo više u karijeri pomogla naslovna strana sa ženom u Gloriji, nego niz stručnih tekstova napisanih za Ekonomist.

Ova netipična knjiga na našem tržištu zanimljiva je i nama čije se polje interesovanja samo malo dotiče sa advertisingom (pošto je to i priča o uspehu i padovima, i ponovnim uspesima), a za one koji su u marketingu ili žele da budu...pa, ja bih je svakako pročitala.

Film "Tabloid"

Baš u jeku najnovije afere u nizu Murdoch & comp, u Americi je počeo da se prikazuje film Tabloid, koji govori o jednom od skandala vezanih za britanske tabloide 70ih godina.

Kritike su dobre. Tako da, eto ideje za letnji bioskop...

Like it or not...

...THE venčanje je sutra.

A tu je i kraljica (naslovnih strana) u nastajanju.

Ako je odgovor NOT - naći ćete istomišljenike ovde.

Ako ste radoznali, a gledanje TV prenosa nije raspoloživa opcija, možete pratiti mnoge Internet izvore, uključujući Tinu Brown na Twitteru.

Dokle mediji mogu da idu?

O trendu rastuće tabloidizacije medija, u koju spada, kako su je nazvali, i 'rasprodaja intime' za Blic govori psihoterapeut Zoran Milivojević. (BTW, komentari čitalaca teksta koji govore o ulozi novina, uključujući Blic, u stvaranju pijace za tu rasprodaju potpuno su na mestu).

Milivojević kaže:

Kako više nema građanska klase koja bi mogla da nametne svoje vrednosti, promenila se i definicija društveno prihvatljivog, što određene televizije i drugi mediji koriste kako bi zaradili na onome što masa traži.

- Mediji zadovoljavaju njihove potrebe i to nenormalno stanje preživljavanja kod nas traje 20 godina. Malo smo postali primitivni a ta reč znači jednostavni, spustili smo se za par stepeni civilizacijski i to se održava kroz žutu štampu i različite programe. Šta je društveno prihvatljivo definiše građansko društvo i zbog toga sada dosta stvari nije sankcionisano nego nagrađeno. To pokazuje kakvi smo zaista, da smo primitivni, da psujemo, da se ponašamo ovako, ne onako.

I, dokle tako? Milivojević zaključuje 'da će se situacija promeniti tek sa restitucijom građanske klase i kada svaka individua bude imala promišljen odnos prema životu i izboru onoga što želi da gleda. Dok se to ne desi neće biti relevatno da li je nešto degutantno, već samo da li se prodaje.'

Ja mislim da je sociološki gledano on potpuno u pravu, ali da postoje još dva faktora:

- Ovakva vrsta medijskih sadržaja postoji u različitim društvima, uključujući i ona sa razvijenom srednjom klasom. Na primer u Americi.

- Bitno je i pitanje regulative, i konkretnih sadržaja o kojima je reč.

Na primer, potez javne ličnosti koja izađe u javnost da priča o svom venčanju, razvodu ili bilo čemu drugom može vam se ne dopadati, no to je potpuno druga vrsta problema od reality programa koji ekstenzivno prikazuju vulgarnosti, međusobno psihičko i fizičko maltretiranje, alkoholne ispade i slično. Prvo je pitanje ukusa, drugo već pomera granice moralno prihvatljivog sadržaja za medije. Zato je, po meni, oštrija regulacija toga kakvi realitiji mogu da se prikazuju i kada (20 h, hello?) neophodna.

fotografija je sa sajta Z. Milivojevića

EU: Izvestan napredak

Izaz 'some progress' često se koristi u najnovijem izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije u procesu EU integracija. Iako se, kao i prošle godine, navodi da je progres nastavljen, rekla bih da je ocena ove godine nešto uzdržanije pozitivna. (Ali je bolja nego 2008. godine).

Između ostalog se kaže:

- Some progress can be reported on electronic communications and information technologies. Market competitiveness is still limited.

- There has been some progress on information society services. A law regulating e-commerce

and implementing legislation regarding the law on electronic documents have been adopted.

- As regards audiovisual policy, implementation of the law on public information and its amendments has continued, producing some positive effects such as greater responsibility for distribution companies, founders of media outlets and editors-in-chief as well as increased accountability for breaking the presumption of innocence and violating the rights of minors.

However, some provisions of the law include excessive fines for the violation of professional standards and for non-registration of media outlets.

- Preparations for a comprehensive media strategy are ongoing.

I zaključak:

Overall, preparations in the area of information society and media have continued. The

legislative framework has been strengthened, but implementation remains slow and

inadequate market and regulatory developments in the electronic communications sector are

of particular concern. Preparations in the field of information society services are moderately

advanced. In the audiovisual area, media legislation needs to be aligned with the acquis, and a

number of provisions of the law on public information continue to raise concerns.

Sve u svemu, ovim ritmom, jednog dana u budućnosti zakoni će postojati i poštovati se, strategije će biti dobro promišljene i prihvaćene, politika neće smetati biznisu, a biznis i politički interesi medijima i građanima, postojaće stimulativno okruženje, novinari će biti (dobro) plaćeni, i sve tako...Samo se ne zna kada će biti taj dan.

photo credit

/EU Commission report about development of Serbian media, communications, information technologies/

TV kopije

Kad smo se pre oko mesec dana još jedanput grupno izblamirali, ovog puta u Đenovi, pregled italijanske štampe sutradan me još više pokopao. Nemili događaji sa fudbalskog stadiona dominirali su web izdanjima njihovih novina. Zato je imitacija u Le Iene bila iznenađujuće podsećanje da se situacija može gledati i kao smešna.

Nakon što sam stavila link na Facebook bilo je raznih komentara i lajkova od osoba kojima je malo laknulo, kao i meni.

Onda se javio jedan moj italijanski prijatelj, i dopisivanje je teklo ovako:

On: you liked that? In Italy, that TV show is one of the dumbest ever seeen.

October 15 at 10:44am

Ja: I don't know this show, just like that they make fun of this creature. (Although, it must be said, I enjoyed some dumb Italian TV shows before my stupid cable turned IT channels off)

On: your cable turned IT show because maybe they were horribles? We don't shine like stars for brilliant Tv broadcasting...ahahah.

Ja: Let me tell you that some of our popular shows TRY to look like Italian, but fall behind them. Then you can imagine..

Fast forward nekoliko nedelja, i vidim u nekoj najavi Pink TV programa: U igrokazu koji se zove Kursadžije ili nešto along the line vidim imitiaciju iste osobe i istog događaja na isti način. Program nisam odgledala, ne znam u kakav je kontekst imitacija stavljena, ali znam otprilike koji je doživljaj imao pomenuti italijanski prijatelj kad je gledao njihov show.

Temom kopiranja stranih TV programa bavi se i ovonedeljni časopis o poznatima Puls:

"Po principu 'copy-paste', iliti gledaj strance pa kopiraj, na domaćim TV stanicama niže se emisija za emisijom ili šou za šouom koji su identični nekima sa stranih televizija. Isti su i džinglovi, najave, a o scenografiji bolje da i ne pričamo. Da li to znači da je autorska mašta i kreatvnost presušila ili se svi vode logikom zašto menjati uspešni oprobani recept?"

Kao kopije pominju se: Priče nikad dosta (Gorica Nešović), Veče sa Markom Živićem, Veče sa Ivanom Ivanovićem, Žikina Šarenica, Vikendvizija (Lea Kiš), Amidži Šou (Ognjen Amidžić).

Ja mislim da je to što su kopije najmanji problem svih ovih emisija, no korisno je da se neko i time pozabavio. U Pulsu ako vas interesuje možete pogledati ko je koga tačno kopirao, čak i koga su kopirali oni koje kopiraju.

Mad Men & Media

CD sa prvom sezonom Mad Men je dugo čekao. Takođe, čitanje mnoštva tekstova u stranim magazinima bilo je pointless bez prethodnog gledanja serije. Ali, došao je vikend da MedManMyself.

Pred početak četvrte sezone, mediji su puni različitih tekstova o ovoj seriji i stilovima života o kojima ona govori.

Evo jednog zanimljivog pregleda:

The fourth season of AMC’s “Mad Men” debuts Sunday, and the media is having a helluva time hyping its return.

Paste magazine, for example, has gone “completely overboard” in its coverage, presenting a full-on “Mad Men Takeover” of its website – replete with character mixtapes, an interview with an Ithaca, New York band called the Don Drapers and a how-to guide for stocking your home bar (“Drink Like a Mad Man: The Essentials for a Respectable Home Bar”).

Vulture does one better, offering a “Video Guide to Getting Drunk the Mad Men Way.”

PopSugar, meanwhile, has a video, “The Women’s Guide to Mad Men,” with some of the show’s best one-liners.

Salon weighs in on “Why ‘Mad Men’ is Bad for Women.”

New York magazine offers a helpful guide to parenting lessons culled from the series.

The New York Times pays a visit to Ossining, New York, the hometown of Betty and Don Draper.

Even President Obama is mad about “Men,” sending creator Matt Weiner a letter congratulating him on the show’s success.

The coolest “Mad Men”-related media thing I saw today – also from Paste – is the gallery of real, vintage advertisements from the Don Draper era.

***

Što se mene tiče, najjači utisak je ovaj: U pedeset godina (od 1960. do sada) muškarci se nisu tako mnogo promenili (osim što je manje cigareta i alkohola unaokolo tokom celog dana), ali tadašnje žene su, u nedostatku drugog izraza, aliens (iako neke izgledaju fenomenalno). Ženski pokret koji se u međuvremenu desio je zaista napravio čuda.

Vezano za ovu temu: Ženski časopisi u Jugoslaviji 1950ih

Ženski časopisi u Jugoslaviji 1950ih

U Muzeju istorije Jugoslavije u toku je (do 1. avgusta), izložba Ženska strana. Izložba se bavi svakodnevnim životom žena u Jugoslaviji od 40ih do početka 60ih godina XX veka.

Bitnu ulogu u oblikovanju tog života imali su i ženski časopis, kao što su Ukus i Praktična žena. Kasnije su se pojavili mnogi drugi. I tako, sve do danas.

O ovoj izložbi pisala sam i u tekstu Women's Socialist Corner, strancima je bilo vrlo zanimljivo.

O istoj temi i istom periodu iz UK perspektive možete se informisati ovde.

Mogu li i šareni da budu ozbiljni?

Svako ima svoje slabosti, ili kako bi na engl. rekli the guilty pleasures. Jedna od mojih su šareni časopisi (the glossies, koji ni sami nisu izbegli krizu), posebno ako su italijanski. Jedna takva isporuka hladi ove vrele dane.

No, danas sam se bavila i jednim malo ozbiljniim aspektom ovih časopisa - koliko se, i na koji način oni bave temam razvoja, jednakosti, međuarodne pomoći i politike...

Evo jednog od uputstava za praćenje ovih tema koje daje Central European Journalists' Guide to Reporting Development:

Stars. It's a technique that earnest journalists and activists can find distasteful, but the use of stars of music, cinema or sport to publicise development issues is a very good way to engage your audience (...) UN agencies have made particular use of these goodwill "ambassadors".

Moj blog post What do the Stars Tell Us? je ovde. Ima i zanimljivih komentara.

Demoni i novinari

Hrvatska pesnikinja, spisateljica i novinarka Milana Vuković Runjić objavila je nedavno knjigu baziranu na ličnom iskustvu rada u Jutarnjem listu: Demoni i novinari - istinita priča o redakciji u recesiji. Iz naslova je prilično jasno o čemu bi se moglo raditi (a s obzirom na to da je autorka pre nekog vremena u tim novinama dobila otkaz može se zamisliti i ugao iz kojeg se o svemu piše). Prvo poglavlje može se pročitati on-line.

Evo kratke ilustracije:

“Pa kakva je to atmosfera u Jutarnjoj zvijezdi”, pitala je, praveći se naivnijom nego što je bila. Naravno da se vodio rat, kao uvijek, kao svuda, do istrebljenja, u kojem su slabiji smjerno polagali glave na panj. Čovjek je čovjeku bio ne samo vuk, već i ris, tigar, bilo što zubato i oštrih očnjaka.

Promocija knjige bila je ujedno i promocija ' kulturnog trač' časopisa koji je autorka pokrenula - Sajam taštine. Više o svemu ovde.

Videocracy: Basta Apparire

Na ovogodišnjem Festu prikazan je dokumentarni film Videocracy: Basta Apparire /Videokratija: Dovoljno je pojaviti se/(evo i trailer).

Film, napravljen u koprodukciji više zemalja, bavi se onime što stoji iza Showbizz alla Italiana: Pre svega ekonomska, medijska i politička moć Silvija Berluskonija, ali i ambicije mnogih Italijana - onih koji su već uspeli da steknu slavu i onih koji ka njoj tek teže, te publike koja sve to rado gleda.

Kao što su neki gledaoci u komentarima na IMDB sajtu primetili, u filmu nije objašnjeno zašto televizija ima toliki uticaj u Italiji i kako je Berluskoni koristeći 'videokratiju' obezbedio sebi toliku moć. Ipak, neki aspekti celog italijanskog medijsko-političkog fenomena postaju jasniji. Za zemlju - kao Srbija - čiji mediji dobijaju sve izraženiju zabavnu komponentu - i ukupno, i u informativnom programu, italijanski slučaj nikako nije nešto strano. Uostalom, Italijanizacija/Berluskonizacija medija u centralnoj i istočnoj Evropi je fenomen koji je već našao mesto u akademskoj literaturi.

Obrazovanje o Opri

Meni ne nešto posebno interesantna i inspirativna, ali u svakom slučaju ekstremno uspešna TV voditeljka i poslovna žena Opra Vinfri (Oprah Winfrey) najavila je, uz po neku suzu, da će od jeseni 2011. završiti emitovanje svog popularnog programa ‘The Oprah Winfrey Show'.

To će se poklopiti i sa pokretanjem njenog kablovskog TV kanala, a kakva će njena uloga biti tamo, i šta je u finansijskom i profesionalnom pogledu očekuje od ove promene, to još uvek ne zna ni NYT.

Meni je u celoj stvari interesantna priča o Janice Peck sa univerziteta u Koloradu, koja je većinu svoje akademske karijere posvetila upravo izučavanju Opre.

Kako to izgleda u praksi?

An associate professor in the University of Colorado’s school for journalism and mass communication, she has spent the last two decades methodically analyzing Winfrey’s career moves, placing the billionaire media mogul in a political and economic context, and reading a history of the women’s movement in the dips and swells of Oprah’s ratings.

“I have watched tons of episodes of her shows,” she says. “I have ordered and bought transcripts. I have probably read transcripts, beginning in 1986, of around 250 episodes, in addition to watching them. I have read books. I have written an analysis of one of the books in the book club. I have pored over the magazine. I know that Web site inside and out.” In short: “I study her.”

I, šta sad?

Niko nije nezamenljiv, kao što znamo.

“I do have other interests, you know.”

Koga tema celebrity journalism malo više interesuje, imam ovaj post u arhivi.

Ekonomska i medijska kriza na delu

Vidim danas da ženske novine Lisa svojim čitateljkama poklanjaju - kuhinjski sunđer!

Moglo bi se reći: Komplet za pranje prozora na jednom mestu.

Popularnih italijanskih časopisa (Gioia, Gente), koji su imali odlične poklone, već mesecima nema. A ja sam baš volela i da ih čitam. Pitala sam kolportera, kaže da više nema poklona, pa ih ne naručuju.

Šteta.

photo credit

300 godina časopisa

Britanski časopis o visokoj klasi (po rođenju ili bogatstvu), Tatler, obeležava neverovatnih 300 godina postojanja. Časopis je prvi put pokrenut 1709. godine i, mada je bilo prekida u njegovom izlaženju, jubilej je fascinantan.

U tekstu ovim povodom, Njujor Tajms piše: "Da li su štampani mediji istorija? Ako je tako, neko je zaboravio da kaže Tatleru..."

Zbog jasno definisane i imućne publike časopis je veoma privlačan oglašivačima. Prošle godine pokrenuto je i rusko izdanje ovog magazina, jer su se ruski bogataši, njihove žene i devojke, privremeno ili stalno prisutni u Londonu, toliko često pojavljivali da je zaključeno da bi ruska verzija bila isplativa. I jeste. Osnovno izdanje štampa se u 85 hiljada primeraka, a rusko već u 70. Pri tome, časopis nikada nije jurio masovnu publiku.

Na početku karijere, i pre nego što se preselila u Ameriku, urednica Tatlera bila je Tina Brown.

O novinskim izvorima

U prethodnom broju magazin o poznatima Blic Puls stavio je TV voditeljku na naslovnu stranu, a unutar novina posvetio dve strane njenoj privatnoj situaciji, uključujući i njenu izjavu na tu temu.

U najnovijem broju javila se voditeljka i rekla da nije dala nikakav zvaničan intervju, već je glavni urednik iskoristio njihovu neformalnu konverzaciju za ovaj tekst.

Urednik je ispravlja rečima da u pitanju nije intervju, već izjava, što je 'drugi novinarski žanr', i još dodaje:

"...Tačno je da nije u pitanju zvanična izjava, ali pošto nisam tražio mišljenje Ministarstva spoljnih poslova, već razgovor sa popularnom voditeljkom ne vidim šta bi tu trebalo da bude zvanično. Tačno je i da sam neformalni razgovor pretočio u izjavu, ali ni tu ne vidim ništa sporno, jer od Gutenberga naovamo opšte je poznato da sa novinarima nema neformalnih razgovora. Svi razgovori su uvek u službi čitalaca..."

Razmišljanje glavnog urednika, koji je i sam spreman da daje novinarske lekcije, vrlo je zanimljivo.

Najpre: Odakle to da se samo od Ministarstva spoljnih poslova (ili bilo koga sličnog) uzimaju zvanično izjave? Neko vam je izjavu za novine dao ili nije dao, bez obzira čime se bavio.

Druga tvrdnja, da je 'opšte poznato' da sa 'novinarima nema neformalnih razgovora' takođe je problematična.

Odnos sa novinskim izvorima je kompleksna tema, a pitanje šta je od onoga što od svog izvora čujete za objavljivanje, a šta ne, još više.

Najčešća podela je na izjave on the record (za objavljivanje, pod imenom davaoca izjave) i off the record (nije za objavljivanje).

Međutim, neki mediji, na primer Washington Post, ovo su razvili još više, i kod njih postoje četiri kategorije:

- On the record

- On background, or not for attribution

- Deep background

- Off the record

Šta tačno koja od njih znači, onaj koga interesuje može proveriti ovde.

Dakle, ne bih ulazila u odnos voditeljke, novina o poznatima i glavnog urednika, i da li je u konkretnom slučaju jasno naglašeno da li se nešto i šta iz neformalnog razgovora može navesti u ovim novinama, ali činjenica da je svaka stvar koju novinar od nekoga čuje za novine jednostavno nije tačna.

Mediji na oštroj nizbrdici

Nisam se nešto mnogo bavila istorijatom medija i novinarstva, ali mi se čini da su mediji definitivno na nizbrdici na kakvoj dugo nisu bili. Možda nikad.

Za štampane medije već skoro sve znamo: Tiraži padaju, nekad moćne medijske kuće u svetu bankrotirale su ili se tome bliže, a novinari dobijaju otkaze.

Kod nas je sve to slično, plus vlasnički, profesionalno i etički nesređena medijska scena: Tabloidi već godinama pokreću kampanje protiv koga žele i na koji god način to nađu za shodno. Vlada reši da to sredi, pa na brzinu donese predlog novog medijskog zakona samo, hm, problem je hoće li mere koje su smišljene pogoditi baš one koje bi trebalo, ili će biti sredstvo za kontrolu svih po malo. Ili puno.

Radio je odavno u krizi, sluša se uglavnom u kolima, reklama je mnogo, a kvalitetnih sadržaja malo.

Onda dođemo do najmoćnijeg medija - televizije. Jedina TV sa nacionalnom frekvencijom i stranim kapitalom, TV FOX, deo moćne Mardokove korporacije, pre nekoliko dana otpustila je 40 novinara informativne redakcije, i ostala da radi sa njih petoro. Njihov direktor, Den Bejts, kaže da ne vidi svetlo na kraju tunela - Ni za Srbiji, ni za TV FOX u njoj. Priča se i o prodaji još jedne televizije.

Zatim, tu je internet.

Opiranje tradicionalnih medija da svoje sadržaje na ambiciozniji i kreativniji način plasiraju na webu samo je deo problema.

Mnogi su ga prevazišli, ali su problemi ostali. Na primer onaj: Kako unovčiti svoje prisustvo na webu?

Prethodnih godina razmatrane su brojne strategije za stvaranje hibridnih medijskih sadržaja na Internetu, za kombinovanje novinskih formi (tekst, audio, video, grafikoni, slike..), povećavanje interkativnosti i pretvaranje (bivše) publike u sadašnje saradnike, koji bi izveštavali, slikom, tekstom, videom, o onome što redakcija ne uspeva da pokrije. Jedan od takvih projekata je i onaj na sajtu Washington Posta posvećen hiper-lokalnim vestima. Međutim, pre nekoliko dana objavljeno je da se ovaj projekat obustavlja. Postalo je organizaciono suviše komplikovano i premalo isplativo. (Odličan tekst u New York Times o ovome).

Ni na planu onoga što stvaraju građani, pojedinačno ili grupno, nije najsjajnije.

Sintagme o 'smrti bloga' i 'zamoru amatera', bez obzira koliko mogu biti preterane, ili neprimenljive u nekim slučajevima, ukazuju na to da je period masovnog blog hype-a prošao.

Dakle, situacija skoro nije delovala tako mračna, što na lokalnom i regionalnom, što na globalnom planu.

Medijsku krizu, pogoršanu opštom ekonomskom krizom, teško je negirati ili ignorisati.

Ono što ostaje, jeste verovanje da će najbolji i najjači opstati, i naći načina da stvaraju kvalitetne i korisne sadržaje, a da finansijski budu održivi. No, za to je potrebno dosta rada, kreativnosti, eksperimentisanja, a društvene okolnosti, i odgovarajući zakonski okvir i funkcionalno tržište su svakako integralan deo tog procesa.

/Media crisis Serbia/

O tabloidima, još jedanput

Prilog TV b92 na temu: "Ko su vlasnici tabloida"?

Već šest-sedam godina ova štampana izdanja rade manje-više šta hoće. Možda u dogledno vreme saznamo i za koga to rade.

Novine i pokloni

Nagradne igre i pokloni su isprobani način za štampane medije da povećaju ili očuvaju tiraž.

U vremenu medijske i/ili ekonomske krize medijskim kućama još draži.

Story, časopis o poznatima, ili kako ovu vrstu štampe neki nazivaju 'fabloid' (famous+tabloid) je u okviru 'Dizajnerskog meseca' napravio spoj između nekoliko domaćih kreatora i poznatih ličnosti i priredio poklone za čitateljke.

Kakvi su pokloni, dizajneri i časopis je stvar ukusa, ali rekla bih da su svo troje međusobno dobro uklopljeni i usklađeni sa vrstom publikacije i ciljnom grupom.

Slično kao što je i Elle eksperiment sa poznatim lepoticama bez šminke pogodio kolektivno raspoloženje.

Blicov optimizam

U uvodu za svoju listu "Najmoćniji u šoubiznisu 2008", Blic pokazuje iznenađujući (zbunjujući) optimizam:

"Nekako smo navikli da se poslednju deceniju reč moć vezuje uz političare, biznismene, javne i tajne službe. Međutim, kako je Srbija definitivno u zreloj fazi tranzicije iz „siromašne i samoizolovane“, ekonomski neozbiljne zemlje ka ozbiljnom partneru Evropske unije, menjaju se i profesije moćnika. Stoga je šou-biznis postao zaista vrlo unosan i ozbiljan posao, cenjen mnogo više nego stari, odomaćeni sinonim za nju - estrada. (...)
Ljudi koji su na našoj listi najmoćnijih u šou-biznisu u Srbiji lagano, ali sigurno kreiraju bolju sliku o našoj zemlji. Oni se bore za visoke rejtinge i tiraže, za masovnu naklonost publike, svesni ozbiljne komercijalizacije estrade. Oni ne žele više kič i šund, golišave estradne radnice, ne žele da budu upamćeni po skandalima i broju naslovnih strana tabloidne štampe."

For reality check - See picture.