Ovaj niz tekstova o štampi osamdesetih (ovde i ovde) prekinuću na kratko tekstom o studentskoj štampi devedesetih koji sam 1997, nakon velikog studentskog protesta, objavila za Republiku.
Zanimljiv mi je i iz perspektive sadašnjih protesta, z iz ugladanašnjih medija i društvenih mreža i načina komuniciranja.
U svakom slučaju, sve ono o čemu sam pisala bilo je za mene zaboravljeno, a kako je tek sa ostalima. Ili onima koji su tada bili suviše mali.
Zato ga prenostim ovde, da ostane.
Studentska stampa
Efikasnost ovog Studentskog protesta verovatno dobrim delom proistice i iz odustajanja od rasprave o pitanjima kao sto su: uzroci rata, odnosi sa drugim drzavama i narodima bivse Jugoslavije, nacionalnim manjinama i svetom itd.
Protest 1996/97. doneo je mnostvo listova i biltena, a stampani su i leci sa porukama (prakticnim i opstim) upucenim studentima i gradjanima, zatim stripovi, karikature i sl. Sa razvojem kompjuterske tehnologije postalo je moguce da skoro svaki fakultet izdaje svoje novine, koje moze da uradi i jedna osoba za relativno kratko vreme. Naravno, moguce je stampati i fotografije, reprintovati tekstove iz drugih novina i sl. U poslednjem protestu, koliko smo uspeli da zabelezimo, izlazila su sledeca glasila: Protest tri-bune (Filozofski fakultet), Bum 97 (Matematicki), Znak (Filoloski), Ponisteni (Univerzitet umetnosti), Protestatio (Veterinarski), Sifon (FON), Defektoloski budilnik (Defektologija), Platon (FPN), Otpornik (ETF), Protest bilten BK, Petlja (Gradjevinski fakultet), Aeg-info (Arhitektura), Tehno-morfoza (Tehnolosko-metalurski i Masinski, objedinjene redakcije Glasa protesta i Cogito, ergo ambulo), Boo!!! (Zvanicno glasilo Studentskog protesta).
Analiticaru se namece pitanje nece li se, mozda, za nekoliko godina desiti novi studentski protest koji ce izdavati listove na najkvalitetnijem papiru i sa fotografijama u boji, a boriti se za najelementarnija ljudska prava (protiv kradje na izborima, rata, gusenja medija i sl.).
Ovi listovi izlazili su u razlicitom tirazu, neki od njih retko, a drugi skoro svakodnevno. Pojedine novine (npr. Petlja) izlazile su i pre protesta. List Protest (zajednicko izdanje YU Rock Magazina i nedeljnika Odgovor) pojavio se na pocetku bunta i deljen je besplatno. Njega cemo takodje ukljuciti u ovaj pregled.
Ono sto je potpuno novo jesu prezentacije na Internetu. Ni ova vrsta propagande nije bila centralizovana: postojale su bar tri razlicite verzije. Tu su, izmedju ostalog, informacije o pojedinim akcijama, o planovima za formiranje Studentskog parlamenta, prevodi Betinih vesti na engleski itd. Objavljena je i Enciklopedija protesta sa objasnjenjima (na engleskom) pojmova i imena kao sto su: rektor, Dedinje, setnja, indedz, Plato, diskoteka »Plavi kordon« itd.
U novinama o kojima je rec uglavnom se pise o proteklim poduhvatima, o potezima rezima i policije, objavljuju se pisma podrske, spiskovi profesora koji su podrzali protest, ankete, razgovori sa vodecim ljudima iz Glavnog i Inicijativnog odbora ili poznatim licnostima koje su se obracale studentima. Ima i dosta ironicno-satiricnih tekstova na temu zivota u Srbiji, drzavnih medija i zvanicnika...
Odlike ovog protesta su konkretni ciljevi borbe (izbori, rektor) i mobilan nacin delovanja (setnja, performansi), tako da studenti nisu imali ni mnogo vremena ni energije da raspravljaju ili pisu o opstim drustvenim pitanjima ili nacinima resavanja vaznih problema. Istina, posle setnji su na fakultetima organizovane tribine i razgovori sa profesorima, ekonomistima, novinarima, piscima i drugima, o raznim sadrzajima, ali studentske novine o njima ne izvestavaju (sem krajnje informativno), tako da je nemoguce utvrditi kakva su misljenja studenata o pojedinim temama. Citajuci ove listove moguce je pronaci poneki komentar ili izjavu studentskih lidera vezane za teme van samog toka protesta. Nesto od toga cemo i ovde preneti uz jasnu ogradu da nemamo podatke koliko se, zapravo, studenata slaze sa iznetim ocenama i sta podrzava. U svakom slucaju, jasno je da su svesni da priznavanje rezultata lokalnih izbora i smene rektora i studenta prorektora nece mnogo promeniti u zivotu Srbije i Univerziteta, ali da je za pocetak demokratizacije neophodno izboriti se za postavljene ciljeve. Efikasnost ovog Studentskog protesta verovatno dobrim delom proistice i iz odustajanja od rasprave o pitanjima kao sto su: uzroci rata, odnosi sa drugim drzavama i narodima bivse Jugoslavije, nacionalnim manjinama i svetom itd. Jer, kao sto su neke od studentskih vodja i pominjale, studenti su prilicno heterogena grupacija i tesko bi se slozili u tome sta, na primer, konkretno znaci demokratski uredjeno drustvo. Medju studentima koji su prilicno slozno i dobro organizovano protestovali zbog krsenja elementarne demokratske procedure - postenih izbora - ima pripadnika i simpatizera razlicitih partija i koncepcija drustvenog zivota. Zato je i nemoguce precizno utvrditi sta misle o pojedinim pitanjima. Ljudi koji su pisali u novinama svakako ne mogu odrazavati stav svih studenata, ali se pregledom ovako velikog broja listova mogu izvlaciti pojedini zakljucci.
O vlasti i demokratskoj drzavi
»Nije nam potreban ni lider ni zatvorena grupa ljudi. Potrebno je da stvorimo uslove da imamo stalan uvid i da na najneposredniji nacin mozemo da prenesemo nase neslaganje, inicijativu, ideju, kako ljudima cija je duznost da rukovode, tako i ostalim clanovima organizacije ili drustva, da do smene vlasti dolazi jednostavno voljom ljudi koji biraju, dakle koji vlast dodeljuju« (Glas protesta, broj 23).
Srbija 1997. se u listu Tehno-morfoza (broj 1) opisuje ovako: »Drzava u kojoj ne postoji nezavisno sudstvo, koja nema himnu. Predsednik koji ponizava svoj narod. Koji priznaje izvestaje svetskih komisija, a ne priznaje izbornu volju naroda«.
Preciznije stavove o tome kako bi vlast trebalo da funkcionise i kakva je uloga pojedinih drustvenih institucija, nismo uspeli da pronadjemo, izuzimajuci opstepoznate zahteve za nezavisnoscu i slobodom medija, sudova, Univerziteta i slicno. Sta bi se pod tim slobodama podrazumevalo i kako bi one trebalo da izgledaju, u ovim listovima se ne kaze mnogo.
O odnosima sa drugim narodima
U listu Znak (broj 24), koji se pojavio posle intervencije policije na Brankovom mostu (izmedju 2. i 3. februara), kada je pretucen i student Rastko Kostic, novinar ovog glasila, objavljena je na naslovnoj strani i njegova bolnicka fotografija, saopstenje redakcije i izvestaj sa konferencije za stampu Studentskog protesta povodom ovih dogadjaja. U istom broju je i tekst Rastka Kostica koji je sa delegacijom studenata krajem januara bio u Pristini. Povod je Svesrpsko narodno-crkveni sabor koji su organizovali Srpski pokret otpora i Srpska pravoslavna crkva.
U tekstu se kaze da su skupu prisustvovali najvise predstavnici SPC, a da se nisu pojavili Dobrica Cosic, Matija Beckovic i Nikola Milosevic. Dalje pise: »Sto se tice ostalih gostiju Sabora, cast malobrojnim izuzecima, moze se reci da su citavom skupu davali svojim govorima, poprilicno ratnicki i, verovali smo, prevazidjeni, ksenofobicno-agresivni karakter«. Rastko Kostic dodaje da su u takvom okruzenju govori predstavnika Studentskog protesta odudarali od opste atmosfere zbog svoje sadrzine i nacina na koji su izreceni. »Uz njih, kao realna i normalna, mogu se oceniti jos samo izlaganja vladike Artemija i mitropolita Amfilohija, jer su jedino oni govorili o stvarima kao sto su tolerancija, vladavina prava, demokratsko uredjenje i dogovor izmedju Srba i Albanaca...« Rastko Kostic je ovom prilikom dobio i telefonsku izjavu Adema Demacija (»Vi se borite za pravu stvar i treba da znate da to gleda ceo svet sa simpatijama. I mi odavde mislimo da ne treba da posustanete...«) i uradio intervju sa novinarom Kohe Agronom Bajramijem. Razgovor je vodjen o Studentskom protestu, srpskoj vlasti i opoziciji, albanskim politicarima, odnosima Srba i Albanaca na Kosovu. Objavljen je samo deo ove price jer su diktafon i kaseta sa snimkom polomljeni u noci kad je Rastko Kostic pretucen.
Na pitanje novinara Protesta (broj 9/10) sta smatra losim potezom ili greskom, Dusan Vasiljevic, portparol Studentskog protesta, kaze: »Mogli smo da uspostavimo bolje kontakte sa studentskim organizacijama iz bivse Jugoslavije. Mislim da bi to bilo korisno na duzi rok. To smo propustili delimicno zato sto nismo hteli, sto nismo shvatili nuznost toga, a i zbog toga sto su komunikacije ocajne. Sa Slovencima imamo sjajne kontakte i oni su nam jako skloni, ali, zbog tih komunikacijskih problema nemamo bas najbolju saradnju«.
Miroslav Hristodulo, predstavnik Matematickog fakulteta u Glavnom odboru, u istom broju konstatuje: »Prilikom akcije 'Kordonom na kordon' iskristalisala se jedna klerikalno-nacionalisticka struja«. Nastavno-naucno vece BU u saopstenju objavljenom u ovim novinama kaze: »Nenametljivo, bez patosa i patriotske retorike, nasi studenti svedoce o svojoj dubokoj odanosti svom narodu i o resenosti da ostanu u svojoj zemlji«.
U listu Boo!!! (broj 3) nalazi se saopstenje Studentskog protesta kojim se osudjuje napad na rektora Pristinskog univerziteta i napad na Bajrakli dzamiju.
Odnos prema protestu 1992.
Protest 92. mogao bi se opisati kao bunt protiv zatvaranja u geto, a protest 96/97. kao bunt za izlazak iz geta.
Pre pet godina studenti su pisali: »Protiv mraka zmurenje ne pomaze«. Ili: »Srbijo! Stomak ti je prazan, deca mrtva, cast uprljana, a ti spavas?!«. U Biltenu broj 3 1992. zapisano je: »Nasi zahtevi su ozbiljni politicki zahtevi. Verujemo da je moguce menjati svet kroz osmeh, muziku i rec i da ce ljudi shvatiti koliko je uzasno ovo sto nam se desava i kako zivimo. Ukoliko se nasi zahtevi ne ispune, a mi se umorimo, za dva meseca ne samo da necemo polagati ispite, vec necemo ni jesti. Efekte rata i sankcija osecacemo jos najmanje deset godina. Svoj najbolji stvaralacki vek provescemo u najgoroj bedi. Pitamo vas, ima li ista lose u tome sto zelimo da zivimo i studiramo kao vecina nasih vrsnjaka sirom Evrope i sveta«.
Protest 92. mogao bi se opisati kao bunt protiv zatvaranja u geto, a protest 96/97. kao bunt za izlazak iz geta
Prema tom protestu danasnji studenti, sudeci po njihovim novinama, imaju razlicite stavove. Preovladjuje onaj da je danasnja generacija naucila dosta na njihovim greskama, prvenstveno u tehnickom, prakticnom i organizacionom smislu (nisu se iscrpljivali nocima po fakultetima, imali su brojno i smenjivo rukovodstvo, a protest im je imao konkretan i jak povod). Ima, medjutim, i ostrijih ocena, kao tekst u Protestu (broj 4) koji kaze: »Za sve ove dane, cesto se ponavlja prica da se trudimo izbeci greske Studentskog protesta 92. Ne treba samo izbeci greske Protesta 92, treba ga potpuno zaboraviti. Za dobar broj nas taj protest je samo prica o dobroj zurci, o provodu koji se pamti, takodje je i secanje na poginule u poslednjem ratu, ali i na one koji su napustili ovu zemlju, ali i prica kojom se pravdaju ucesnici tog protesta sto nista nisu cinili u kasnijim danima«.
Zivot
Svaki protest menja ponesto u zivotima studenata i budi nadu da ce im, mozda, ubuduce biti lepse i veselije. Iz lista Glas protesta prenosimo tekst koji govori upravo o tome: »Zivot studenata naseg vremena moze se podeliti u dve ere. Prva je period od uzimanja indedza do studentskog protesta (stara era), a druga od studentskog protesta pa nadalje (nova era).
Kao student, pre nove ere, ti si:
isao na fakultet povremeno, sa svoje grupe znao si nekoliko ljudi, za tvoje profesore vezivali su te iskljucivo ispiti, predavanja ili vezbe, razmisljao si o nekoj mracnoj buducnosti posle zavrsetka fakulteta ili o 'zbegu' iz svoje zemlje, nisi znao sta znaci biti pedeset sati budan i nasmejan, niti da tvoje noge mogu da izdrze 17 kilometara setnje po kisi. Slusao si rock, metal ili rave i nije ti padalo na pamet da ces jednog dana do ludila djuskati uz 'Mesecinu'. Nisu te zanimali ni rektor ni prorektor i nisi bio 'profasisticki orijentisani, maloumni, izmanipulisani student'.
Svaka nova era znaci napredak, veliku promenu. U istoriji sveta - rodjenje Isusa Hrista. U zivotu naseg studenta - rodjenje buntovnika. Jer, kao student u novoj eri ti:
Znas kako se nosi bedz i transparent. Pistaljka postaje obavezni element tvog dzepa. Naucio si ko je Dragoljub Velickovic. Znas da mozes da se boris da ne 'pobegnes' iz svoje zemlje. Slusas B-92 i Radio Indedz, citas Glas protesta, ustajes u 23h i stojis pred kordonom milicije sledecih petnaest sati. Ili, svakog dana setas deset kilometara i ne osecas hladnocu. Upoznas mnogo interesantnih ljudi svojih godina. Sa profesorima pijes caj sa rumom u 3:00 ujutro i odlucis da redovno posecujes njihova predavanja. Kuca ti postane svaka beogradska ulica, a porodica neki novi ljudi sa kojima setas, jedes i pevas 'Ajmo, ajde, svi u napad'. Udjes u koaliciju srodnih fakulteta i zaljubis se u nekog cicibana sa plavim ocima. Pocinjes da volis svoj narod jer si juce usao u tramvaj u kojem su svi putnici citali Demokratiju, jer ti je neki deka pokazao metlu ispod kaputa spremljenu za akciju 'Ciscenje grada', jer ti narod, tvoj narod, donosi sokove, caj, salove i toplu gibanicu u 14h popodne, 02h ujutru ili 21h uvece. Novu godinu po prvi put slavis obucen u sedam dzempera, perjanu jaknu i farmerke i sjajno se provodis. Postajes covek protesta i po instinktu stecenom na tribinama i van ulice aplaudiras ako govornik kaze nesto sto ti se dopada. U protivnom - zvizdis. Na knjigama ti se vec uhvatila prasina, ali ne zato sto ti se ne uci, vec sto si postao svestan vaznosti nekih drugih studentskih obaveza. Postajes borac za pravdu i demokratiju. Shvatas koliku energiju nosis u sebi. Ne dozvoljavas da ti neko ponisti mladost«.
/slika je savremena, sa pixabay/
