Thursday, August 12, 2010

To je taj razvoj online scene kod nas?


Radite npr. u firmi koja se bavi press clippingom, monitoringom i istraživanjem medija. Klijent te firme je PR agencija, koja opet ima velikog klijenta, pa i jedni i drugi radite za njega. Sve u redu. Prate se štampani i elektronski mediji, kao i online publikacije.
Tu stižemo do problematičnog dela.
Jer, šta o aktivnostima neke velike firme objavljuju online publikacije (blogovi, news agregatori, portali)? PR saopštenja. Jasno, oni po pravilu nemaju novinarske ekipe koje bi išle i bavile se sakupljanjem izjava, objavljivanjem originalnih fotografija, video zapisa i slično, tako da je neko oslanjanje na PR materijal logično. Može se na netu (blogovi, Twitter, Facebook) videti kako se kod nas prave ti kontakti između marketinških PR agencija sa jedne strane i online/blogo sfere. I to je u redu, pretpostavljam da je korisno i jednima i drugima.
Iz toga nastaju dve moguće situacije.
Prva: Da se npr. blogerima neki proizvod ili usluga da je testiraju određeno vreme. Oni to i rade, i o istom obaveštavaju svoje čitaoce (preko bloga i društvenih mreža koje koriste). Pri tome se poštuje pravilo da se: a) navede o kakvom je dogovoru reč, b) koliko je moguće objektivno prenesu svoji utisci - i oni pozitivni i oni negativni - o proizvodu/usluzi.
Ovaj scenario deluje mi potpuno fer i profesionalan, naglašavajući značaj i prednosti novih medija. A to je da firme mogu da dobiju povratnu informaciju od osoba kojima je tema bliska, i koje umeju da svoja mišljenja verbalizuju precizno i efektno, a uz to i da ih podele sa svojim čitaocima, a da pri tome nisu profesionalni novinari već pojedinci (što bi se reklo 'obični građani'). Naravno, uvek postoji rizik da će ocene biti negativne, ali u svetu su se mnogi opredelili za mišljenje da je najbitnije dobiti prostor i biti pomenut. Jer, koga nema u Google pretrazi, taj i ne postoji (uglavnom)
Druga: Bloger, vlasnik/urednik portala dobije/nađe PR saopštenje. Objavi ga. Bez disclaimera da je u pitanju PR saopštenje. Bez ikakve uređivačke intervencije: Dakle u punoj dužini, sa svim bitnim i nebitnim detaljima. Takođe, bez ikakvog propratnog komentara, rekacije, ocene. I tako stalno. Odnosno, nedostatak novinara i drugih resursa spoji se sa nedostatkom stava, mišljenja, utiska. Ili bar najosnovnije informacije da je to što čitate PR tekst.
Mešanje PR objava i novinarstva, bez naglašavanja šta je šta, protivno je novinarskim standardima. Ipak, da li se dešava u tradicionalnim medijima? Da. U manje uređenim medijskim sredinama, kao što je naša, češće nego u drugim. Da li je onda logično da se to isto dešava i u nerelegulisanoj Internet sferi? Da. Da li je to poželjne i pozitivno? Nije.
Da se vratim na klijenta sa početka. Među informacijama vezanim za njihove aktivnosti, dobar deo dolazi sa Interneta. U 100 posto slučajeva u pitanju su PR objave iz Situacije broj dva.
Šta to govori?
Jedan: Da klijent i (moguće) blogeri/vlasnici portala mogu biti zadovoljni/imati koristi od ove situacije.
Dva: Da su se slabosti tradicionalnih medija prenele i na nove, i da su i u jednima i u drugima medijska etičnost, profesionalnost, kreativnost, pre izuzetak nego pravilo.
Tri: Da je sve to zajedno jako dosadno, i da su kredibilitet i starih i novih medija sa razlogom niski.



8 comments:

Dragan Radović said...

Da, upravo tako. Samo jedna stvar je diskutabilna: da li opcija 1 uopšte postoji?
Kredibilitet je privilegija, baš kao i pravo novinarstvo. Ima ga tu i tamo.
U zemlji sa 1000 glasila ne cveta hiljadu cvetova. Uglavnom jedan i nešto malo šareniša po obodu.
Kako, mi koji izdajemo i klasične i online medije, jer razlike kada su ovakve stvari u pitanju zaista nema, "spasavamo dušu?"
Ja ponekim komentarom u kojem, kao sad ovde, kažem istinu.
Ima tu još testa za loše kolače, ali i ovo je dovoljno jasno.

Media Mix said...

Postoji i opcija 1, navela sam dva takva domaca primera

Srdjan Jankovic said...

Kredibilitet online medija je na veoma niskom nivou, to je zaista tačno. Posle totalne news-manije koja je zavladala 2007-2008. godine, u današnje vreme velike krize kao i kod klasičnih medija kojima su bitni samo rejtinzi i gledanost (sindrom B92 i Velikog brata), tako su i kod online medija bitni samo page view i click rate, što je dovelo do velikog pada kvaliteta sadržaja na Internetu.

Što se tiče odnosa PR agencija i online medija, on je značajno napredovao u poslednje dve, tri godine i sada agencije gledaju na internet medije kao mesta gde se najjednostavnije mogu ’’progurati’’ PR članci. Odnos je zadržao potcenjivačke obrise, u zavisnosti od agencije do agencije (čast izuzecima) i uglavnom agencije još na online medije ne gledaju kao na ’’partnere’’, ali će se to vremenom menjati, kako bude rastao (ako i bude) uticaj online medija.

SSpin said...

Odličan tekst, a i sve je to oko nas. Ima još primera, recimo onaj sa Telenorom kada je dao nekolicini blogera da testiraju net.

Sve je to ok, i baš radim na jednom projektu koji će za posledicu imati kontakt sa blogerima.

Zaista ne mogu da poverujem, da pored svih priča, i predavanja na raznim konferencijama neko u integralu objavljuje na svom blogu PR saopštenja ...

Još je grđe ako se PR službe (pa i klijenti) time zadovoljavaju...

Media Mix said...

Hvala na komentarima. Ako neko zna jos prakticnih primera i informacija o odnosu PR agencija i blogera, volela bih da cujem. Da, secam se i te cool price za Telenor testiranje

Anonymous said...

probaj da izguglas MasterCard Securecode CAP... to je nasa Intesa radila sa nasim blogerima.
e tu mozes da vidis kako su se neki blogeri "prodali"...

Dragan Radović said...

Objavljivanje kompletnog PR teksta na blogu je, kako ja to vidim, daleko ređe nego pisanje naručenih tekstova („sponzorisanih“), a da se to ne naznači. Blog, u 99 posto slučajeva, „ne trpi“ PR saopštenja – takvi tekstovi morali bi da budu baš prilagođeni određenom tipu bloga specifične „izdavačke politike“. Inače bi takvo saopštenje debelo „štrčalo“.
Ne mogu da zamislim PR saopštenje, u integralu ili kao neoznačen izvod, na svom blogu – ne postoji PR koji će pisati načinom na koji to ja radim (bilo to dobro ili loše).
Daleko češće se u medijima, svejedno da li su klasični ili online, objavljuju PR tekstovi kao redakcijski – em ne morate da angažujete svoje ljude em stigne novac kojim se plaćaju troškovi redakcije. O tome sam i pisao na svom blogu (http://blog.kovinekspres.rs/?p=532).
Većina koja nije u prilici da vidi iznutra život prosečne srpske redakcije koja „proizvodi“ vesti teško može da zamisli koliki su troškovi takvog rada, a koliko je mala zarada. Zato i postoji praksa lagodnog objavljivanja plaćenih tekstova kao autorskih. I tako će biti sve dok u Srbiji postoji čak hiljadu medija.
Takve stvari su pitanje opstanka medija (ne govorim o blogovima, kod nas je nekako ustaljeno mišljenje da su blog i online magazin, na primer, manje-više isto.) i povlače sa sobom teške dileme i odluke.
Ne bih ih nikom poželeo.

jovana said...

sjajan tekst. slazem se da je kredibilitet nizak, ali i ponuda je preogromna, stoga ako smo iole revnosni, naicicemo na one ciji stav cenimo i u ciju racunicu imamo poverenja.
ti i takvi ce se vremenom izdvojiti - to je naprosto kao i svuda prirodna selekcija.