Rio, ekologija, izbori, i još po nešto

Jučerašnja vest je glasila: Novoizabrani predsednik Srbije Tomislav Nikolić, odlazeći ministar ekologije Oliver Dulić, i odlazeći ministar inostranih poslova (a novoizabrani predsedavajući Generalne skupštine UN) Vuk Jeremić, putuju u Rio, na veliki skup UN o održivom razvoju, Rio +20.

Aktivan pristup domaćih visoih zvaničnika vezan za globalne ekološke teme za svaku je pohvalu. U načelu.

Simptomatično je, međutim, da se tokom duge izborne kampanje, koja je završena pre samo nekoliko nedelja, pitanjima ekologije i održivog razvoj skoro uopšte nisu bavili.

Ilustracija: Jedan od belih listića

Upravo o toj temi pisala sam za online magazin o ekologiji koji okuplja 35 novinarki i novinara iz celog sveta:  Think Brigade. Naslov teksta je: Serbian Election Campaign fails to address environmental concerns.
Evo zaključka teksta:

With environmental and other vital issues being placed on the back burner of the political agenda in Serbia, and with a sporadic public awareness focused on local problems, the  improvement would be, at best – slow. One can only hope for the advancement of Serbia’s integration into the European Union, which would in turn push for more rapid and encompassing reforms within this sphere – as it did with a number of other countries that joined Serbia during the previous decade. One can only hope that the vitality of the EU remains in place at this point.

Za Think Brigade sam pisala i tekst koji nema veze sa izborima: Ecovillages: Muddy Roads and Clear Visions. U ovom tekstu koji smo zajedno pisale Andrea Aržaba i ja bavimo se jednim eko selom u Meksiku i jednim u Srbiji (Porodica bistrih potoka).
Evo ilustracije i ovog teksta:

Leaving the opening of the exhibition devoted to 35th anniversary of the Family of Clear Springs (Porodica bistrih potoka), eco and artistic community in Serbia, I felt different than on the arrival. Half an hour of daring photos, simple wooden and vegatable sculptures, music, wise and sincere words and, most importantly, of people that gathered in Belgrade cultural institution Dom omladine, brought the sense of freshness, inspiration, liberty; feeling that experimenting and doing things differently could be rewarding in many ways. Challenging as well. Boyish look and charisma of Bozidar Mandic, founder and principal of the Family, now in his 60s, tells that 35 years of connecting nature and arts kept his body and spirit young, and his ideas, it seems, fresher and more relevant than ever.

Ako vas interesuju globalne priče, ispričane (uglavnom) lokalno, o našem okruženju - a trebalo bi - pratite sajt Think Bigade ili njenu Facebook stranicu.

Izveštaj o medijima

Ili: Da li su se neki preigrali?

Savet za borbu protiv korupcije predstavio je 30. septembra Izveštaj o medijima. Ovo je po mom mišljenju jedan od najznačajnijih dokumenata o našoj medijskoj sceni.

Nakon slušanja Verice Barać u Peščaniku prošlog petka, imala sam utisak kao da prepričava neki triler. Vidim da je na predstavljanju i Snježana Milivojević rekla da je Izveštaj doživela 'kao krimi priču o medijima'.

Osnovne tačke izveštaja:

"Savet je tokom analize obimne dokumentacije uočio tri glavna problema medija:

1. netransparentnost medijskog vlasništva;

2. ekonomski uticaj državnih institucija na rad medija kroz različite tipove budžetskih davanja;

3. problem RTS-a koji umesto javnog servisa, ima ulogu servisa političkih stranaka i vladajućih elita, što sve za posledicu ima zatvorenost medija za brojne probleme sa kojima je Srbija suočena, pa i za problem korupcije."

Svi detalji objavljeni su na 46 strana teksta. Kao što je napisao Eric Gordy u svom blog postu na ovu temu, sve ono o čemu se moglo posredno zaključivati, sada se nalazi na jednom mestu. Do not miss.

A ni država izgleda nije ostala ravnodušna.

Vlasnici štampanih medija u Srbiji

Kada je u pitanju oblast štampanih (ali i elektronskih) medija, medijska slika Srbije je specifična po dve stvari: Netransparentnost vlasništva i prisustvo države (još uvek) kao delimičnog vlasnika u medijima (Politika, Večernje Novosti, Dnevnik).

Ovom temom bavio se Blic u svojoj seriji istraživačkih tekstova "Ko poseduje Srbiju?"

Tekst možete pročitati ovde.

U svojoj analizi nacrta Medijske strategije (nastale na osnovu prošlogodišnje Studije, od koje, čini mi se, nije ostalo mnogo - što je, po meni, šteta), Jovanka Matić piše da bi rešavanje ovih pitanja trebalo da bude među prioritetima. Makar sada, ako već nije ranije. Jedna od njenih zamerki (krajnje opravdanih) je i ta da se predviđa (eventualno) smanjenje ili ukidanje poreza za štampane medije, ali se tu ne pravi razlika između tabloidnih i komercijalnih izdanja i novina kojima je imaju pozitivne društvene funkcije (lokalne, izdanja za decu i mlade i sl).

Tri jubileja

Ovih dana tri štampana medija obeležila su jubileje: Dnevni list Danas - 5000. broj. Časopis Republika - 500. broj. Magazin Status - 100. broj.

Ne samo da je veliki uspeh da su svi oni preživeli u prethodnu deceniju i po, već je i veoma značajno što se to desilo.

Čestitke!

Kad se sretnu Zdrav život i haški optuženici...

...nastanu medijske pojave koje je bilo teško zamisliti.

No, uz malo podsećanje da je ovo časopis u kome je Radovan Karadžić u izdanju Dragan Dabić svojevremeno pisao, onda je u pitanju...i dalje vrlo bizarna situacija, samo šireg obima.

Dokle mediji mogu da idu?

O trendu rastuće tabloidizacije medija, u koju spada, kako su je nazvali, i 'rasprodaja intime' za Blic govori psihoterapeut Zoran Milivojević. (BTW, komentari čitalaca teksta koji govore o ulozi novina, uključujući Blic, u stvaranju pijace za tu rasprodaju potpuno su na mestu).

Milivojević kaže:

Kako više nema građanska klase koja bi mogla da nametne svoje vrednosti, promenila se i definicija društveno prihvatljivog, što određene televizije i drugi mediji koriste kako bi zaradili na onome što masa traži.

- Mediji zadovoljavaju njihove potrebe i to nenormalno stanje preživljavanja kod nas traje 20 godina. Malo smo postali primitivni a ta reč znači jednostavni, spustili smo se za par stepeni civilizacijski i to se održava kroz žutu štampu i različite programe. Šta je društveno prihvatljivo definiše građansko društvo i zbog toga sada dosta stvari nije sankcionisano nego nagrađeno. To pokazuje kakvi smo zaista, da smo primitivni, da psujemo, da se ponašamo ovako, ne onako.

I, dokle tako? Milivojević zaključuje 'da će se situacija promeniti tek sa restitucijom građanske klase i kada svaka individua bude imala promišljen odnos prema životu i izboru onoga što želi da gleda. Dok se to ne desi neće biti relevatno da li je nešto degutantno, već samo da li se prodaje.'

Ja mislim da je sociološki gledano on potpuno u pravu, ali da postoje još dva faktora:

- Ovakva vrsta medijskih sadržaja postoji u različitim društvima, uključujući i ona sa razvijenom srednjom klasom. Na primer u Americi.

- Bitno je i pitanje regulative, i konkretnih sadržaja o kojima je reč.

Na primer, potez javne ličnosti koja izađe u javnost da priča o svom venčanju, razvodu ili bilo čemu drugom može vam se ne dopadati, no to je potpuno druga vrsta problema od reality programa koji ekstenzivno prikazuju vulgarnosti, međusobno psihičko i fizičko maltretiranje, alkoholne ispade i slično. Prvo je pitanje ukusa, drugo već pomera granice moralno prihvatljivog sadržaja za medije. Zato je, po meni, oštrija regulacija toga kakvi realitiji mogu da se prikazuju i kada (20 h, hello?) neophodna.

fotografija je sa sajta Z. Milivojevića

O Njuz.net za internacionalnu publiku

Bila bi šteta da o Njuz.netu znamo samo mi (i susedi nam).

Zato sam napisala i tekst za magazin European Journalism Centre: Serbia’s news satire phenomenon.

Photo credit

2010. na Media Mix blogu

fotografija je sa TEDx događaja u Njujorku u septembru

Godina se bliži kraju, vreme je za sumiranja. Blogger kaže da sam do sada u 2010. objavila 69 tekstova. Što je manje u odnosu na prethodne godine. Ipak, ako uzmem u obzir šta sam sve osim ovoga radila tokom ove godine, i više sam nego zadovoljna postignutim.

Ispod su postovi koji su mi najdraži ili najzančajniji iz prethodnih 12 meseci:

* Media Landscape: Serbia

* TH!NK3 New York City Trip Winners Announced

* Nedelja u Njujorku u slikama

* Nedelja u Njujorku u slikama, 2. deo

* To je taj razvoj online scene kod nas?

* Razvoj online scene kod nas: Sad stvarno

* Medijska strategija

* Moj intervju za sajt Pulitzer Centra

me happy

/my favorite posts in 2010/

Persona: Dragan Babić

Emisija Moj Beograd sa Draganom Babićem, emitovana pre nekoliko dana (ako bi mene pitali, podcast bi bio više nego dobrodošao), podsetila me na to koliko je malo istinskih intelektualaca u našim medijima i koliko se to održava na kvalitet istih tih medija.

Poslednjih godina uglavnom je odsutan iz medijskog i javnog života. O tome ga je pitao i Playboy:

Playboy: Zašto vam se dopada anonimnost? Zar ne poželite, ponekad, javno da se opredelite, prokomentarišete nešto, pobesnite čak...

Babić: Opredeljivao sam se, usprotivljavao, komentarisao i bio besan, čak, čitavog života. Privlačnost našeg psihopatološkog društva sve više opada, neke reakcije se ponavljaju. Rođeni, svakodnevni komentatori života, mada uslovljeni vaspitanjem u našem psihopatološkom političkom društvu, pretvorili su svoje privatne traume, plitku naučenost i lukrativnu pristrasnost u prigodnu naviku.

A u intervjuu za Politiku početkom 2008. godine govori - oporo - o našoj medijskoj i TV sceni:

Istovremeno, na većini srpskih protočnih TV kanala danas građansku kulturu i obrazovanje šire reakcionarno nepismeni klovnovi (…) Održavanje i negovanje najnižeg ukusa za najniže društvene slojeve i strasti može se razumeti i kao osveta za dugo i bezuspešno potiskivanje palanačkog cerekanja i straha od napada. Koga taj kaljavi povratak u slobodu „komponuje”? Nekada mi se činilo da smo društvo sa osujećenim potrebama, a danas da smo društvo sa specijalnim potrebama. Vešta i prosta zloupotreba reči kao što su hrabrost, dostojanstvo i čestitost izbacila je iz srpske leksikografije i istorije skromnije i tačnije reči kao što su rad, znanje i napor.

Njegove reči su gorke, a rečenice zahtevne. Njegova autobiografska knjiga Putovanje na kraj jezika je, međutim, rasprodata. Dovoljnom broju ljudi je tokom ove decenije, očigledno, trebalo baš to.

photo credit: Playbo/B92

Naši mediji o EU: Srela se dva političara i pričala

O istraživanju koje je prethodnih meseci sprovedeno na temu izveštavanja štampanih i elektronskih medija u Srbiji o EU integracijama bilo je dosta izveštaja ovih dana (još jedan primmer). Meni je najzanimljiviji onaj iz Politike, objavljen 20. novembra, pod naslovom: EU tema "bez mesa".

Govori Rasel Pisgud (Russell Peasgood), novinar i urednik BBC i saradnik BBC Trust, sada lider tima koji pomaže medijima u Srbiji u okviru projekta Media Fund Serbia da poboljšaju svoj rad:

"Kao novinar mogu da kažem da su izveštaji o EU jako loši. Reporteri intervjuišu samo zvaničnike i birokrate koji govore nerazumljivim jezikom i običan čovek ne shvata o čemu se tu uopšte radi – objašnjava Pisgud.

Na osnovu članaka u štampi i priloga na TV ispitanici ne mogu da shvate šta će ulazak Srbije u Uniju značiti za radnike, studente, penzionere.

– Novinarskim žargonom rečeno – nema mesa. Stalno se prikazuje da se sreću dva političara. Ili da neki zvaničnik posetio fabriku. To nije nešto što običnog čoveka zanima. Ljudi ne razumeju kako se sve što čuju na TV ili pročitaju u novinama o EU odnosi na njihov život.

Učesnici istraživanja su otkrili da ih uopšte ne zanima da li je neki evropski birokrata došao u Beograd. Ono o čemu žele da znaju nešto više je kako žive mladi u Uniji, kakve su tamošnje plate i socijalna zaštita, koliko koštaju jabuke u Londonu i koliki porez plaćaju Francuzi."

Godinama radim na analizama sadržaja medija na temu EU integracija, i ono ššto mogu da kažem je da se situacija skoro uopšte ne menja. Povremeno se pojavi neki dobar prilog ili tekst, ili serija istih, tek da pokažu da (neki) novinari/novinarke umeju to da urade kako treba.

/Serbian media about EU integration; monitoring Serbian media/

Media Landscape: Serbia

European Journalism Centre (EJC) objavio je na svom sajtu novo izdanje Media Landscape - pregled medijskih scena u zemljama Evrope (i još po nekim). Tu se prvi put našao i tekst o medijskoj sceni Srbije. Pisale smo ga Jovanka Matić i ja.

Bavi se svim tradicioalnim medijima, zatim razvojem interneta i online medija, novinarskim udruženjima i regulativnim telima, zakonima u ovoj oblasti, obrazovanjem budućih novinara i perspektivama razvoja.

EJC Media Landscape pratim odavno, tekstove o nekim zemljama i njihovim medijskim sistemima pažljivo sam čitala, drago mi je da je tu najzad i tekst o Srbiji i da sam u tome učestvovala.

photo credit

/Serbian media landscape, media in Serbia, research Serbian media/

EU: Izvestan napredak

Izaz 'some progress' često se koristi u najnovijem izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije u procesu EU integracija. Iako se, kao i prošle godine, navodi da je progres nastavljen, rekla bih da je ocena ove godine nešto uzdržanije pozitivna. (Ali je bolja nego 2008. godine).

Između ostalog se kaže:

- Some progress can be reported on electronic communications and information technologies. Market competitiveness is still limited.

- There has been some progress on information society services. A law regulating e-commerce

and implementing legislation regarding the law on electronic documents have been adopted.

- As regards audiovisual policy, implementation of the law on public information and its amendments has continued, producing some positive effects such as greater responsibility for distribution companies, founders of media outlets and editors-in-chief as well as increased accountability for breaking the presumption of innocence and violating the rights of minors.

However, some provisions of the law include excessive fines for the violation of professional standards and for non-registration of media outlets.

- Preparations for a comprehensive media strategy are ongoing.

I zaključak:

Overall, preparations in the area of information society and media have continued. The

legislative framework has been strengthened, but implementation remains slow and

inadequate market and regulatory developments in the electronic communications sector are

of particular concern. Preparations in the field of information society services are moderately

advanced. In the audiovisual area, media legislation needs to be aligned with the acquis, and a

number of provisions of the law on public information continue to raise concerns.

Sve u svemu, ovim ritmom, jednog dana u budućnosti zakoni će postojati i poštovati se, strategije će biti dobro promišljene i prihvaćene, politika neće smetati biznisu, a biznis i politički interesi medijima i građanima, postojaće stimulativno okruženje, novinari će biti (dobro) plaćeni, i sve tako...Samo se ne zna kada će biti taj dan.

photo credit

/EU Commission report about development of Serbian media, communications, information technologies/

TV kopije

Kad smo se pre oko mesec dana još jedanput grupno izblamirali, ovog puta u Đenovi, pregled italijanske štampe sutradan me još više pokopao. Nemili događaji sa fudbalskog stadiona dominirali su web izdanjima njihovih novina. Zato je imitacija u Le Iene bila iznenađujuće podsećanje da se situacija može gledati i kao smešna.

Nakon što sam stavila link na Facebook bilo je raznih komentara i lajkova od osoba kojima je malo laknulo, kao i meni.

Onda se javio jedan moj italijanski prijatelj, i dopisivanje je teklo ovako:

On: you liked that? In Italy, that TV show is one of the dumbest ever seeen.

October 15 at 10:44am

Ja: I don't know this show, just like that they make fun of this creature. (Although, it must be said, I enjoyed some dumb Italian TV shows before my stupid cable turned IT channels off)

On: your cable turned IT show because maybe they were horribles? We don't shine like stars for brilliant Tv broadcasting...ahahah.

Ja: Let me tell you that some of our popular shows TRY to look like Italian, but fall behind them. Then you can imagine..

Fast forward nekoliko nedelja, i vidim u nekoj najavi Pink TV programa: U igrokazu koji se zove Kursadžije ili nešto along the line vidim imitiaciju iste osobe i istog događaja na isti način. Program nisam odgledala, ne znam u kakav je kontekst imitacija stavljena, ali znam otprilike koji je doživljaj imao pomenuti italijanski prijatelj kad je gledao njihov show.

Temom kopiranja stranih TV programa bavi se i ovonedeljni časopis o poznatima Puls:

"Po principu 'copy-paste', iliti gledaj strance pa kopiraj, na domaćim TV stanicama niže se emisija za emisijom ili šou za šouom koji su identični nekima sa stranih televizija. Isti su i džinglovi, najave, a o scenografiji bolje da i ne pričamo. Da li to znači da je autorska mašta i kreatvnost presušila ili se svi vode logikom zašto menjati uspešni oprobani recept?"

Kao kopije pominju se: Priče nikad dosta (Gorica Nešović), Veče sa Markom Živićem, Veče sa Ivanom Ivanovićem, Žikina Šarenica, Vikendvizija (Lea Kiš), Amidži Šou (Ognjen Amidžić).

Ja mislim da je to što su kopije najmanji problem svih ovih emisija, no korisno je da se neko i time pozabavio. U Pulsu ako vas interesuje možete pogledati ko je koga tačno kopirao, čak i koga su kopirali oni koje kopiraju.

Pogled sa strane: Bijana Srbljanović

U časopisu Cord (broj 74) objavljen je odličan intervju sa Biljanom Srbljanović (foto je očigledno iz drugog intervjua). U ovom intervjuu ona govori o svom radu, životu koji vodi kao supruga ambasadra i tome kako se ta uloga uklapa u njene životne vrednosti, zatim o imidžu Beograda kao 'party destinacije' itd. Između ostalog priča i o tome koliko i kako prati dešavanja u Srbiji i kako joj izgleda medijska i javna scena:

I completely live in the world of modern communications. I am completely addicted to the Internet and I cannot live offine. News from around the world is within easy reach, and my day always starts with going through newspapers from Belgrade, France and Azerbaijan - in that particular order. So, I cannot take any rational or objective stand. The only difference is that in a way, through this long-term expatriation of mine, I have become particularly insensitive to topics and events that are capable of suddenly and fervently setting Serbia on fre. The media and public scene in Serbia functions in intervals between two great scandals. Sometimes, it is some big corruption affair, sometimes voting on an impermissibly undemocratic yet important act, sometimes simply a jet-set offense, no matter how pathetic that jet-setter is. Either way, I am under the impression that people exist in the dynamics between a short-lived and fervent interest in a particular case (which always, always, always fnishes without any consequences or any conclusion) and a complete indifference for most of the time.

Ostatak razgovora sa Biljanom Srbljanović je ovde.

To je taj razvoj online scene kod nas?

Radite npr. u firmi koja se bavi press clippingom, monitoringom i istraživanjem medija. Klijent te firme je PR agencija, koja opet ima velikog klijenta, pa i jedni i drugi radite za njega. Sve u redu. Prate se štampani i elektronski mediji, kao i online publikacije.

Tu stižemo do problematičnog dela.

Jer, šta o aktivnostima neke velike firme objavljuju online publikacije (blogovi, news agregatori, portali)? PR saopštenja. Jasno, oni po pravilu nemaju novinarske ekipe koje bi išle i bavile se sakupljanjem izjava, objavljivanjem originalnih fotografija, video zapisa i slično, tako da je neko oslanjanje na PR materijal logično. Može se na netu (blogovi, Twitter, Facebook) videti kako se kod nas prave ti kontakti između marketinških PR agencija sa jedne strane i online/blogo sfere. I to je u redu, pretpostavljam da je korisno i jednima i drugima.

Iz toga nastaju dve moguće situacije.

Prva: Da se npr. blogerima neki proizvod ili usluga da je testiraju određeno vreme. Oni to i rade, i o istom obaveštavaju svoje čitaoce (preko bloga i društvenih mreža koje koriste). Pri tome se poštuje pravilo da se: a) navede o kakvom je dogovoru reč, b) koliko je moguće objektivno prenesu svoji utisci - i oni pozitivni i oni negativni - o proizvodu/usluzi.

Ovaj scenario deluje mi potpuno fer i profesionalan, naglašavajući značaj i prednosti novih medija. A to je da firme mogu da dobiju povratnu informaciju od osoba kojima je tema bliska, i koje umeju da svoja mišljenja verbalizuju precizno i efektno, a uz to i da ih podele sa svojim čitaocima, a da pri tome nisu profesionalni novinari već pojedinci (što bi se reklo 'obični građani'). Naravno, uvek postoji rizik da će ocene biti negativne, ali u svetu su se mnogi opredelili za mišljenje da je najbitnije dobiti prostor i biti pomenut. Jer, koga nema u Google pretrazi, taj i ne postoji (uglavnom)

Druga: Bloger, vlasnik/urednik portala dobije/nađe PR saopštenje. Objavi ga. Bez disclaimera da je u pitanju PR saopštenje. Bez ikakve uređivačke intervencije: Dakle u punoj dužini, sa svim bitnim i nebitnim detaljima. Takođe, bez ikakvog propratnog komentara, rekacije, ocene. I tako stalno. Odnosno, nedostatak novinara i drugih resursa spoji se sa nedostatkom stava, mišljenja, utiska. Ili bar najosnovnije informacije da je to što čitate PR tekst.

Mešanje PR objava i novinarstva, bez naglašavanja šta je šta, protivno je novinarskim standardima. Ipak, da li se dešava u tradicionalnim medijima? Da. U manje uređenim medijskim sredinama, kao što je naša, češće nego u drugim. Da li je onda logično da se to isto dešava i u nerelegulisanoj Internet sferi? Da. Da li je to poželjne i pozitivno? Nije.

Da se vratim na klijenta sa početka. Među informacijama vezanim za njihove aktivnosti, dobar deo dolazi sa Interneta. U 100 posto slučajeva u pitanju su PR objave iz Situacije broj dva.

Šta to govori?

Jedan: Da klijent i (moguće) blogeri/vlasnici portala mogu biti zadovoljni/imati koristi od ove situacije.

Dva: Da su se slabosti tradicionalnih medija prenele i na nove, i da su i u jednima i u drugima medijska etičnost, profesionalnost, kreativnost, pre izuzetak nego pravilo.

Tri: Da je sve to zajedno jako dosadno, i da su kredibilitet i starih i novih medija sa razlogom niski.

photo credit

"Niko mi nije pomogao, ostao sam na stanici sam kao kuče"

Izvor: 24 sata

Nekih dana, Teofil Pančić je i pisao o autobusu 83, baš tom i u kome je prebijen:

"Osamdesettrojka je, dakle, manje, a samim tim i više od „obične GSB-lajne“. Osamdesettrojka je rasna, sočna, punokrvna metafora, i zato je toliko nastrano volim, i zato je verno čekam, na blagi podsmeh Bližnjih. Uvek, naime, polazim od neviđeno glupe malograđanske predrasude da je to moj autobus, i da čekanjem i spremnošću da platim kartu obavljam svoj deo posla, i onda čekam da vidim šta će da se desi. Odavno sam, naime, shvatio suštinu socijalnog eksperimenta: lako za Hag, privatizaciju i ostale trice – poverovaću da je ovo ponovo Grad Za Ljude tek kada vidim da je neko vaistinu upristojio osamdesettrojku, to užareno, zapušteno središte Najmračnijeg Balkana!" Nađoh ovde.

Najmračniji Balkan, kao što smo se svi uverili, živ je i dalje. Itekako.

update:

U vestima B92 u 18. 30 pomenuli su isti ovaj Teofilov tekst, i citirali završne rečenice, sada tako direktno uznemirujuće

Medijska strategija

Juče je predstavljena nova (ili, preciznije, prva i jedina, Medijska strategija Srbije). Nju je naručilo Ministarstvo kulture Srbije, sredstva je obezbedila Evropska unija koja je angažovala međunarodne eksperte da izrade studiju aktuelnog stanja medija u Srbiji i preporuke za transformaciju.

Studija i preporuke bavili su se sledećim temama:

1. Lokalni i regionalni elektronski mediji

2. Javni servis i komercijalne radio i TV stanice sa nacionalnim frekvencijama

3. Regulatorna tela (RRA, Ratel, Savet za štampu...)

4. Digitalizacija (prelazak sa analognog na digitalno emitovanje)

5. Medijski sadržaji, copyrights, medijska pismenost...

6. Pomoć države elektronskim i štampanim medijima i novinskim agencijama

Kao modeli po kojima bi se mogao transformisati medijski sistem Srbije predloženi su sistemi Austrije (zbog geografske i kulturološke bliskosti), Nemačke (zbog dobrog zakonodavstva) i Danske (zbog dobre regulative regionalnih i lokalnih medija i medija civilnog sektora).

Generalna ocena stanja medija u Srbiji je: Ima ih previše, siromašni su, i lošeg kvaliteta.

Preporuka ima jako puno, ali neke od najzanimljivijih su:

- Broj TV stanica sa nacionalnom frekvencijom trebalo bi da bude maksimum dve (sada ih ima pet)

- Po nekoliko regionalnih emitera (radio i TV) trebalo bi da deli jednu frekvenciju i da u različito doba dana emituju svoj program.

- Novinsku agenciju TANJUG trebalo bi transformisati u neprofitnu ustanovu.

- Na postojeću TV pretplatu trebalo bi dodati i izdvajanja za regionalne i medije civilnog sektora.

Ceo tekst studije i preporuka (sa SWOT analizom za svaku) može se naći na sajtu Delegacije Evropske unije u Srbiji - ovde. Tekst je obiman, više od 300 strana, ali su na prvih oko 110 strana sve osnovne informacije - dalje su Anexi. Od utorka će biti dostupna i verzija na srpskom.

Nakon ove prezentacije biće nekoliko meseci javne rasprave, uključujući i šest tematskih okruglih stolova - za svaku od gore navedenih tema. Posle toga trebalo bi da se usvoji završni tekst koji bi onda usvojila Vlada i to bi postao zvanični dokument po kome bi se postupalo.

Osim tehničkih rešenja i predloga za koje još nismo imali vremena da ih detaljnije proučimo, ostaju pitanja o administrativnim, pa i materijalnim kapacitetima za sprovođenje tako obimnih promena. A da su one neophodne, to je nesumnjivo.

Meni je posebno drago što je poklonjena pažnja medijima civilnog sektora i lokalnim štampanim medijima i što su predviđene mere da im se finansijski i na druge načine pomogne. Naravno, ostaje pitanje šta će od toga biti.

Neke kritike i komentare možete pročitati i u online časopisu Balkan Insight: ovde i ovde.

Tekst u Blicu navodi još neke bitne preporuke, a izazvao je i interesantne komentare.

Update - jun 2011.

/media strategy Serbia, media study, Ministry of Culture, Delegation of the European Union to the Republic of Serbia/

Beleška # 1

Napravila sam novu kategoriju: iz knjiga, pošto sam primetila da u poslednje vreme imam dosta postova u kojima prenosim odlomke o starim i novim medijima i novinarstvu. Postoje bar dva razloga za to. Prvi je što mislim da je zanimljivo pogledati kako se u književnosti (različitih tipova) obrađuje tema novinara i novinarki, blogova, tabloida i slično, a niko se (koliko ja znam) do sada nije bavio time. Pa ću, eto, ja, makar to značilo i zamorno prekucavanje iz knjiga.

Drugi je prilično depresivno stanje u medijima. Na primer, magazin Newsweek, o kome sam svojevremeno pisala magistarsku tezu (“Buzz and Blues: Lifes, Myths, and Cultural Frames” - uporedna analiza društvenih rubrika nedeljnika Newsweek i Vreme) na rubu je propasti, a New York Times kaže da '...Era of the Newsweekly Fades'. To je samo jedan od slučajeva. O stanju medija kod nas, sa naglaskom na (ekonomskom) statusu novinara i kvalitetu sadržaja, nema se baš mnogo šta novo reći.

***

Za blog takmičenje o razvojnim ciljevima napisala sam novi blog post: Two Stories about Women, Technology and Equality. Koga interesuje neka pogleda. Može i da se komentariše, i ako niste deo mreže.

Naši medijski rekordi

Nema puno stvari iz sfere sadržaja medija po kojima bi smo se mogli smatrati prvacima i rekorderima. Ali, ima nešto. Sam njihov broj.

Goran Cetinić, nezavisni konsultant, piše za newsletter Medija centra, u tekstu "Realnosti medijskog ambijenta Srbije":

Do 23. marta 2010 u Srbiji je zvanično registrovano 886 elektronskih, Internet i štampanih medija i identifikovano 186 piratskih (elektronskih) medija. Ukupno 1072 medija na 7,3 miliona stanovnika ili jedan medij na svakih 6.800 stanovnika Srbije. (...) Medijsko tržište Srbije je klasičan, školski primer saturiranog tržišta, jer tržište od 6.800 ljudi, kada bi svi i bili potrošaći medijskih proizvoda, ne osigurava nikome opstanak. Već dvadeset godina Srbija ima verovatno najveći broj medija po glavi stanovnika u svetu i 20 godina dugu permanentnu medijsku krizu.

Podsećam i na jedan raniji post o medijima u brojkama, prema podacima Agencije o privrednim registrima.

Cetinić je ovih dana objavio i tekst u Vremenu o stanju medija u Srbiji u 2009, te i njega preporučujem zainteresovanima.

Mediji i blogovi o razvojnim ciljevima

Moj prvi blog post u okviru velikog blog takmičenja na temu Milenijumskih ciljeva UN, razvoja, prevazilaženja siromaštva je ovde.

Malo sam se pozabavila time kako želim da pokrivam ovu temu i dala kratak osvrt na način na koji mediji u Srbiji pišu o stvarima koje za većinu novinara i urednika, pa ni publike, nisu preterano atraktivne, ali su neosporno bitne. Kao što reče jedan od predavača u Briselu (na svečanom otvaranju), potrebno je naći načina da se ono što je important i opiše kao interesting.