Wednesday, December 1, 2010

Persona: Dragan Babić



Emisija Moj Beograd sa Draganom Babićem, emitovana pre nekoliko dana (ako bi mene pitali, podcast bi bio više nego dobrodošao), podsetila me na to koliko je malo istinskih intelektualaca u našim medijima i koliko se to održava na kvalitet istih tih medija.
Poslednjih godina uglavnom je odsutan iz medijskog i javnog života. O tome ga je pitao i Playboy:

Playboy: Zašto vam se dopada anonimnost? Zar ne poželite, ponekad, javno da se opredelite, prokomentarišete nešto, pobesnite čak...
Babić: Opredeljivao sam se, usprotivljavao, komentarisao i bio besan, čak, čitavog života. Privlačnost našeg psihopatološkog društva sve više opada, neke reakcije se ponavljaju. Rođeni, svakodnevni komentatori života, mada uslovljeni vaspitanjem u našem psihopatološkom političkom društvu, pretvorili su svoje privatne traume, plitku naučenost i lukrativnu pristrasnost u prigodnu naviku.

A u intervjuu za Politiku početkom 2008. godine govori - oporo - o našoj medijskoj i TV sceni:

Istovremeno, na većini srpskih protočnih TV kanala danas građansku kulturu i obrazovanje šire reakcionarno nepismeni klovnovi (…) Održavanje i negovanje najnižeg ukusa za najniže društvene slojeve i strasti može se razumeti i kao osveta za dugo i bezuspešno potiskivanje palanačkog cerekanja i straha od napada. Koga taj kaljavi povratak u slobodu „komponuje”? Nekada mi se činilo da smo društvo sa osujećenim potrebama, a danas da smo društvo sa specijalnim potrebama. Vešta i prosta zloupotreba reči kao što su hrabrost, dostojanstvo i čestitost izbacila je iz srpske leksikografije i istorije skromnije i tačnije reči kao što su rad, znanje i napor.

Njegove reči su gorke, a rečenice zahtevne. Njegova autobiografska knjiga Putovanje na kraj jezika je, međutim, rasprodata. Dovoljnom broju ljudi je tokom ove decenije, očigledno, trebalo baš to.

No comments: