Poslednjih godina uglavnom je odsutan iz medijskog i javnog života. O tome ga je pitao i Playboy:
Playboy: Zašto vam se dopada anonimnost? Zar ne poželite, ponekad, javno da se opredelite, prokomentarišete nešto, pobesnite čak...
Babić: Opredeljivao sam se, usprotivljavao, komentarisao i bio besan, čak, čitavog života. Privlačnost našeg psihopatološkog društva sve više opada, neke reakcije se ponavljaju. Rođeni, svakodnevni komentatori života, mada uslovljeni vaspitanjem u našem psihopatološkom političkom društvu, pretvorili su svoje privatne traume, plitku naučenost i lukrativnu pristrasnost u prigodnu naviku.
A u intervjuu za Politiku početkom 2008. godine govori - oporo - o našoj medijskoj i TV sceni:
Istovremeno, na većini srpskih protočnih TV kanala danas građansku kulturu i obrazovanje šire reakcionarno nepismeni klovnovi (…) Održavanje i negovanje najnižeg ukusa za najniže društvene slojeve i strasti može se razumeti i kao osveta za dugo i bezuspešno potiskivanje palanačkog cerekanja i straha od napada. Koga taj kaljavi povratak u slobodu „komponuje”? Nekada mi se činilo da smo društvo sa osujećenim potrebama, a danas da smo društvo sa specijalnim potrebama. Vešta i prosta zloupotreba reči kao što su hrabrost, dostojanstvo i čestitost izbacila je iz srpske leksikografije i istorije skromnije i tačnije reči kao što su rad, znanje i napor.
Njegove reči su gorke, a rečenice zahtevne. Njegova autobiografska knjiga Putovanje na kraj jezika je, međutim, rasprodata. Dovoljnom broju ljudi je tokom ove decenije, očigledno, trebalo baš to.
No comments:
Post a Comment