Magazin Monocle

Julski broj časopisa Monocle (na slikama, i jedini koji za sada imam) posvećen je istraživanju o kvalitetu života u gradovima širom sveta. Sistematično, informisano, odmereno, duhovito, dobro-izgledajuće su kvaliteti koje je teško ne primetiti. Osim redovnih mesečnih tematskih izdanja (a većina tema je, bar meni, odlično izabrana i intelektualno uzbudljiva), imaju i dva posebna sezonska izdanja - jedno posvećeno Alpima, drugo Mediteranu.
O britanskom časopisu sam saznala početkom godine u omiljenoj rubrici omiljenih novina - kroz portret glavnog i odgovornog urednika Monocle: Tyler Brûlé akka Mr. Zeitgeist.
Od tada i pratim njegovu nedeljnu rubriku u Financial Times. Tekstovi (nekad previše snobovski, ali barem sa pokrićem) bave se uglavnom lifestyle temama, putovanjima, aerodromima, hotelima, kulturološkim razlikama, razlozima za i protiv posedovanja kućice na ostrvu blizu Stokholma, raznim japanskim lepotama i čudima..

U jednoj od skorašnjih kolumni bavio se krizom štampe i šta uraditi protiv nje. Savet, uratko, glasi: Razlikujte se. 
Njegov pristup je ovaj: Napravite odličan, specifičan osnovni proizvod i ne gubite vreme na Internet:

As many publishers shift resources to tablet editions (I’m still waiting to see a sustainable advertising model for this format) and developing Twitter teams to push traffic to their core brand (a tremendous waste of money at the expense of real journalism and a terrific way to actually divert people from your core product), the real issue facing publishers is “differentiation”.


Drugim rečima:

Spend a bit of time at a US newsstand and it’s clear that the crisis in the magazine industry isn’t so much about plastering covers with hash-tags, the problem is that everything feels and looks alarmingly the same – the cover stock is identical across a variety of magazines, the varnishes too.
Open up any US consumer magazines and you’re likely to find the paper is similar, the style of photography (lighting, composition, crop) is the same and the layout is dull and unchallenging.

Umesto toga, kaže Mr. Brûlé, štampa, prvenstveno časopisi, trebalo bi da se posveti svojim najvernijim čitaocima: Onima koji traže nešto novo i dobro za čitanje.

Može li neko da ovu poruku prenese domaćim izdavačima i urednicima?

Džuboks ili: Koliko će trajati to što radite?

Pisala sam ranije o časopisu Džuboks i njegovom značaju u jugoslovenskom društvu u procesu većeg uticaja Zapada, društvenih i muzičkih promena, usvajanja novih stilova...

U novom broju Vremena je, pred koncert koji obeležava trideset godina postojanja Partibrejkersa, opširan intervju - Zoran Kostić Cane, jedan jedinstveni.

Između ostalog kaže:

"Muzika ima terapeutsko dejstvo. Pa i svi ti "Džuboksi", koje sam od broja 54 počeo da kupujem, za svaki broj se budim i idem da ga kupim. I danas me to prati, stalno se raspitujem ko ima stare brojeve. Ja sad imam sve brojeve "Džuboksa", od prvog broja, a ove od broja 54 naovamo – te sam milijardu puta pročitao. Sve sam upijao. Oni su i dalje očuvani, kao i moje ploče."

Kad pročitate ovakve reči shvatite da teorija po kojoj novine žive jedan dan (ili sedam, trideset...), nekada definitivno nije tačna.
A onima koji se bave medijima podsećanje da njihov rad može biti živ i za nekoliko decenija. Naravno, ako to zasluži.

P.S. Popboks.com (sećate se?) ima online arhivu Džuboksa, barem jednog dela.


fotografija je odavde

Oh, Bill..

/Druga fotografija iz: NYT, 29. januar 2012/

To da seriju (uvek zanimljivu i lucidnu!) fotografija njujorške ulične mode koja se svake nedelje pojavljuje u Njujork Tajmsu fotografiše čovek od 82 godine za mene je veliko otkriće. Iako ovu foto-tekstualnu kolumnu u okviru omiljene rubrike-omiljenih novina pratim redovno.

A taj čovek je Bill Cunningham.
I to sam saznala o dokumentarcu snimljenom o njemu.

Film je od onih koje nikako ne bi trebalo propustiti.
Jer je osoba o kojoj govori nešto posebno.
I jer vas podseti da još malo razmislite o temama kao što su: Godine, strast, znanje. Posvećenost i vrhunski profesionalizam. I još: Sloboda, osmeh, vitalnost. I takav predivan osećaj za ono što je vizuelno upečatljivo i novo. I ponovo, takva jedna topla i draga duša.
Na ovim sibirskim temparaturama ima nekoliko stvari koje su heartwarming. Ovo je jedna od njih, definitivno.

Bonus: Tekst o filmu na blogu Dressful, i tekst o Billu u The New Yorker.

Osnovi kakodalogije

Iako sam prema marketingu i PR-u, posebno u domaćem kontekstu, u najboljem slučaju ravnodušna, knjiga "Osnovi kakodalogije" Ivana Stankovića, poznatog imena domaće advertising scene, odmah me zaintrigirala.
U novogodišnjem dvobroju Vremena objavjen je jedan odlomak, a onda sam u Narodnoj biblioteci (i.z.u.z.e.t.n.o.j nakon rekonstrukcije) počela da čitam celu knjigu.
U knjizi ima puno zanimljivih priča iz života i rada u reklamnim agencijama + bonus "Šta sam naučio" na kraju svakog poglavlja.
Jedna od epizoda je i kako je autoru mnogo više u karijeri pomogla naslovna strana sa ženom u Gloriji, nego niz stručnih tekstova napisanih za Ekonomist.

Ova netipična knjiga na našem tržištu zanimljiva je i nama čije se polje interesovanja samo malo dotiče sa advertisingom (pošto je to i priča o uspehu i padovima, i ponovnim uspesima), a za one koji su u marketingu ili žele da budu...pa, ja bih je svakako pročitala.

Fanzini - Društvene mreže Novog talasa...

... i drugih pojava u drugoj polovini XX veka










Izložba Poslednja mladost u Jugoslaviji završena je juče u Muzeju istorije Jugoslavije. Bavila se muzikom i društvenim kontekstom (uključujući politiku, kulturu, sport) u periodu od 1977. do 1984:

Izložba Poslednja mladost u Jugoslaviji bavi se produkcijom omladinske alternativne pop kulture u SFRJ krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina 20. Mladi autori, ohrabreni slobodama koje je osvojio pank pokret, uvode nove forme izražavanja i delovanja u kulturu. Novu nezavisnu muzičku scenu prate fanzini, omladinska štampa, ali i oficijelni mediji, poput Radio televizije Beograd. Oko muzičke scene se organizuje društveni život kao spoj koncerata, žurki, spontanih umetničkih akcija, tribina... Uradi Sam princip gotovo da briše razlike između publike i izvođača - kroz improvizaciju i eksperiment nastaje bogata produkcija flajera, postera, audio kaseta, stripova, slika, fanzina i časopisa.

Bitan fenomen tog perioda bili su fanzini, publikacije nastale po principu do-it-yourself, često vezane za muzičku ili umetničku grupu, mada su kreativne ličnosti iz različitih sfera bile često povezane u projektima, u isto vreme i tvorci i publika: muzičari, pisci, fotografi, kreatori, novinari..
Zanimljiva pojava 80ih bio je i časopis Izgled. O njemu su govorili nedavno i autori ove izložbe za Blic.


Takođe, tekst o Izgledu objavljen je u Blicu i 2007.

Između ostalog se kaže:

Ceo koncept „Izgleda“ bio je baziran na novom životnom stilu urbanih momaka i devojaka koji se noću zabavljaju, a danju uglavnom spavaju ili smišljaju neke neverovatne konceptualne umetničke akcije. U časopisu je bilo pregršt fotografija lokalnih faca sa žurki, mladih i dekadentnih nastavljača pop filozofije Endija Vorhola. Urednik Vlaja Jovanović nikada nije ni skrivao da mu je Vorhol najveći idol i na određeni način je koncipirao „Izgled“ kao Vorhol svoj slavni „Intervju“. Intervjui su bili vorholovski opušteni.

Za one koji bi da više saznaju o društvenim pokretima kod nas od 1968. pa do danas (uključujući i period Novog talasa, preporučujem ovu zanimljivu studiju)

Neki od glavnih protagonista ove izložbe i tog perioda, viđeni i juče na izložbi, preselili su se kasnije u teme obrađene Izveštajem o medijima, ali to je već neka druga priča.

I, da, izložba je završena juče, a danas je proglašen dobitnik NIN-ove nagrade. Ove godine to je Slobodan Tišma, još jedan od protagonista Novog talasa i još štošta.

I bi 2011.

Kao i obično u ovo vreme, vreme je za sumiranje godine.

Van redovnog posla i života, 2011. je za mene obeležilo i sledeće:

- Blog takmičenje Evropskog novinarskog centra (EJC) na temu vode, moje pisanje o Dunavu i - za pobednike - put u Portugal sa temom vode i izveštavanja o water issues.

- Prvi put učešće, kao jedna od konsultatkinja, u pravljenju TV programa - dokumentarno-edukativni-animirani serijal We Love Europe za decu od 8-12 godina u jugoistočnoj Evropi. Više o tom projektu ovde, a program će biti emitovan u 2012. godini.

- Evaluacija programa Glas Amerike.

- Tekstovi o Njuz.net (prenet i preveden i na sajtu sarajevskog Medija centra) i manjinama na društvenim mrežama.

- Učešće na SHARE konferenciji u Beogradu, konferenciji o manjinama i društvenim mrežama u Flensburgu, seminaru o izveštavanju o ljudskim pravima u Sarajevu.

Neka se spremi 2012. Nadam se da ću i njoj imati priliku da se sa medijima - u svim njihovim vidovima - družim na obostrano zadovoljavajući način. Iako nam svima na kontinentu, pa i šire, predstojeća godina u najmanju ruku ne deluje jednostavno.

Puno sreće!

photo by: Andrea Arzaba, fotografisano na čarobnoj plovidbi (uspešne) potrage za delfinima, prilikom koje smo organizatorima iz EJC iznosili svoje utiske o putovanju.

Personas

Da li ste čuli za projekat Personas?

Personas is a component of the Metropath(ologies) exhibit, originally on display at the MIT Museum by the Sociable Media Group from the MIT Media Lab. It has been shown in 7 exhibits around the world since, from Peru to Italy. It uses sophisticated natural language processing and the Internet to create a data portrait of one's aggregated online identity. In short, Personas shows you how the Internet sees you.

Iskreno, ja nisam do danas. A saznala sam zahvaljući Google analytics i tome što je neko preko ovog sajta došao do mog bloga.

Ispostavlja se da je to projekat/instalacija - koji nema praktičnu namenu - pokrenut na MIT i kombinacija je data mining, društvenog angažmana i podataka koji se transformišu u realnom vremenu. Odnosno, pretraga Inerneta prema onome što se dešava iza scene - indeksiranje i procesuiranje podataka koje na Google, na primer, ne vidimo.

Zbog toga je screen shot gore odraz samo jednog trenutka - prikaz pretrage je inače vrlo dinamičan.

Već zamišljam party ili konferenciju na kojoj se na zidu ili video bimu projektuju rezultati neke pretrage sa puno boja i koloritnog pokreta. Moglo bi da bude interesantno.

Photo (not)Nobel story

Teško da će ova priča otići u zaborav. Ipak, evo, od kraja ka početku, foto prikaza kako se priča razvijala.

Epilog:
"Ministarstvo unutrašnjih poslova utvrdilo je da u slučaju lažne vesti da je Dobrica Ćosić dobitnik Nobelove nagrade nema elemenata visokotehnološkog kriminala, niti krivičnog dela koje se goni po službenoj dužnosti, ističe za Danas Mihailo Tijanić iz Odeljenja za borbu protiv visokotehnološkog kriminala MUP." (Danas, 21. 10. 2011)

Takođe: Jedna vrlo efektna politička poruka na Internetu. Koju ću svakako pomenuti kao ilustraciji uticaja Interneta u Srbiji na konferenciji na koju uskoro putujem.

A koja je, između ostalog, glasila:

We have registered the domain of this obviously hoax site on the 5th October 2011, as a symbolic reminder of that day eleven years ago, when Serbia missed a historic opportunity to create a different and better world. Today again, Serbia turns to war, terror and deadly kitsch of the nineties, violence towards diversity, nationalist conservatism and dishonest orthodoxy. We believe the political activity of Dobrica Cosic is still deeply intertwined with this hazardous value system, which does not cease to threaten us all.

Uostalom, reference kao što su the Economist, Presseurop, Huffington Post, Guardian, LA Times itd. su nešto o čemu mnogi profesionalni spin majstori mogu samo da sanjaju.

p.s. Screen shot sa RTS i slika trending topics u kojoj je i D.Ć. potekli su sa Twittera, od koga tačno, na žalost, ne znam

Izveštaj o medijima

Ili: Da li su se neki preigrali?

Savet za borbu protiv korupcije predstavio je 30. septembra Izveštaj o medijima. Ovo je po mom mišljenju jedan od najznačajnijih dokumenata o našoj medijskoj sceni.

Nakon slušanja Verice Barać u Peščaniku prošlog petka, imala sam utisak kao da prepričava neki triler. Vidim da je na predstavljanju i Snježana Milivojević rekla da je Izveštaj doživela 'kao krimi priču o medijima'.

Osnovne tačke izveštaja:

"Savet je tokom analize obimne dokumentacije uočio tri glavna problema medija:

1. netransparentnost medijskog vlasništva;

2. ekonomski uticaj državnih institucija na rad medija kroz različite tipove budžetskih davanja;

3. problem RTS-a koji umesto javnog servisa, ima ulogu servisa političkih stranaka i vladajućih elita, što sve za posledicu ima zatvorenost medija za brojne probleme sa kojima je Srbija suočena, pa i za problem korupcije."

Svi detalji objavljeni su na 46 strana teksta. Kao što je napisao Eric Gordy u svom blog postu na ovu temu, sve ono o čemu se moglo posredno zaključivati, sada se nalazi na jednom mestu. Do not miss.

A ni država izgleda nije ostala ravnodušna.

SFRJ za početnike

Naslovna strana magazina Start iz 1970. (Eksplicitnije naslovnice došle su kasnije)

Nikica Marinović, najuspešnija Miss SFRJ, na naslovnoj strani Bazara iz 1970.

Evo najzad i jedne dobre vesti vezane za domaće medije, odnosno za TV B92.

Sinoć je sa emitovanjem počela dokumentarna serija "SFRJ za početnike".

Autori kažu ovako:

"SFRJ za početnike je pristojno zabavan, "latentno" edukativan, retro moderan program koji osvežava pamćenje i podstiče na dijalog medju generacijama"

Ova vrsta emisije nije nova - vrlo je slična Robnoj kući, o kojoj sam ranije pisala. Razlika je u tome što je SFRJ više kolažnog karaktera i obrađuje veći broj tema i fenomena u okviru jedne emisije (sinoć su prikazane prve dve epizode).

Meni su obe podjednako dobre: Zanimljive teme, dobro istražene, dobra produkcija, relevantni i elokventni sagovornici (čak i ako nisu lično simpatični u drugim kontekstima), prijatni glasovi spikera, i povrh svega sadržaji koji imaju i emotivno-sentimentalnu i edukativnu komponentu. Kao što je neko na Twitteru napisao, ova serija je kao ekranizovan 'Leksikon YU mitologije'.

Na pitanja otkuda to da da se javlja toliko serija koje se bave istorijom bivše zemlje i kako to da su tako dobro urađene, odgovor može biti u tome da je pršlost stvarno bila bolja (a patina vremena tome još dodaje).

***

Među temama o kojima je sinoć bilo reči su i Nikica Marinović, bivša Miss SFRJ (koja je tragično završila život pre nekoliko godina) i zagrebački časopis Start. Stoga slike na vrhu.

Dakle, tune on ponedeljkom u 21h na TV B92.

Film "Tabloid"

Baš u jeku najnovije afere u nizu Murdoch & comp, u Americi je počeo da se prikazuje film Tabloid, koji govori o jednom od skandala vezanih za britanske tabloide 70ih godina.

Kritike su dobre. Tako da, eto ideje za letnji bioskop...

Columbia University. Tradicija, inovacija i izuzetne ličnosti

Tokom boravka u Njujorku prošlog septembra, posetili smo i Univerzitet Kolumbija.


Tu smo razgovarali sa Džošom Fridmanom, šefom katedre za novinarstvo. I vrlo srdačnom i prijatnom osobom. Više o susretu sa njim u tekstu Andree Arzaba.

Pisala sam i sama o ovom dobitniku Pulicerove nagrade za novinarstvo u tekstu objavljenom prošle jeseni u Ekonomistu (biće to, inače, moj poslednji tekst u našim novinama dok se nešto bitno ne promeni).


Čisto kao ilustracija kakav je čovek u pitanju:

Džoš Fridman, dugogodišnji novinar, dobitnik Pulicerove nagrade 1985. za izveštavanje o gladi u Etiopiji, izveštač sa Balkana 90ih godina i član borda Komiteta za zaštitu novinara, još uvek pamti medijske ličnosti i organizacije u Srbiji. Na prestižnom njujorškom univerzitetu Kolumbija, gde smo i razgovarali, direktor je Međunarodnog programa na poslediplomskim studijama novinarstva. Njegova poslednja pozicija, pre dolaska u akademski svet, bila je: šef biroa Njuzdeja pri Ujedinjenim Nacijama. Kako je tih dana u toku zasedanje Ujedinjenih Nacija o ostvarivanju Milenijumskih razvojnih ciljeva (osam ciljeva postavljenih 2000. godine koji moraju biti ostvareni do 2015. godine, a među kojima su: borba protiv gladi, neravnopravnosti polova, borba za poboljšanje zdravstvene zaštite, protiv ugrožavanja životne sredine…) pitamo ga o tome kako je izveštavati iz Ujedinjenih Nacija. Njegov odgovor veoma je kratak: «To je nešto najdosadnije».

***

Ovih dana objavljen je u Njujork Tajmsu tekst o tradicionalnom kursu o književnom izdavaštvu na Kolumbiji: E-Book Revolution Upends a Publishing Course.

Bio bi to još jedan od tekstova o letnjim kursevima i promeni od tradicionalnog izdavaštva ka onom digitalnom, da nije ovoga: Kurs postoji od 1947. godine. Traje šest nedelja. Prvo je bio na Harvardu, a onda je premešten na Kolumbiju. Što je zgodno, jer studenti mogu i da se sretnu sa svakodnevnim životom u svetu izdavaštva, i to baš u Njujorku. Mnoge poznate ličnosti iz književnog sveta su završile kurs. Ne retko studenti već tokom njegovog trajanja dobiju posao.

Dakle, sasvim suprotno poplavi kurseva sumnjivog kvaliteta gde se obučavate za nešto, ulažete u svoje znanje i sposobnosti, tvrde vam da ste na najboljem mestu...A onda se desi...ništa. Pojave se novi kursevi, spin majstori i sveznajući edukatori.

Divno je znati da postoje institucije, makar i daleko, čiji ljudi i kredibilitet nisu pojeftinili.

Za kurs na Kolumbiji treba spremiti 6990 dolara.

Žena ratnog reportera

U jednom od prethodnih brojeva Novog magazina objavljen je odlomak (isti ovaj) iz knjige "Are We There Yet" Rozi Vajthaus (Rosie Whitehouse). Autorka je bivša novinarka BBC i supruga novinara i ratnog dopisnika časopisa the Economist i drugih medija Tima Dzude (Tim Judah).

Devedesete su, sa malom decom (imaju ih petoro), proveli na Balkanu. Iskustva iz regiona uključujuju i život u Sarajevu na početku rata i napuštanje grada jednim od poslednjih aviona 1992. godine, život u Beogradu 1993. i tako dalje).

Završetak ovdašnjih ratova svakako nije kraj uzbuđenjima u ovoj novinarskoj porodici. Sledili su konflikti u Darfuru, Iraku..

U jednoj od kritika neko je napisao da je ovo idealno štivo ako pomišljate da budete ratni reporter(ka) ili da se venčate sa istim/istom. Evo i prikaza knjige u The Balkan Insight.

Kraljice naslovnih strana: Melina Merkuri

Life, 1966.

Vogue, 1962.

Reći da je Melina Merkuri kraljica (naslovnih strana - podsećam na Džeki i Dajanu) možda nije odgovarajuća. Jer, nju, ni manje ni više nego Njujork Tajms, naziva boginjom: A Greek Goddess Who Was Very Real.

***

Vest: "Povodom 90 godina rođenja grčke umetnice i političke aktivistkinje Meline Merkuri, u Muzeju Kinoteke u Beogradu otvorena je retrospektiva njenih filmova i predstavljena autobiografija „Rođena kao Grkinja“. U Centru Helenskog fonda za kulturu priređena je izložba fotografija koja traje do 8. aprila. "

Pa, tu vest sam pročitala prekasno, nakon što sam slučajno otkrila njenu autobiografiju "Rođena kao Grkinja."

RTS još kaže: "Izjava Meline Merkuri: „Rođena sam kao Grkinja i umreću kao Grkinja", kada joj je u vreme vojne hunte u Grčkoj oduzeto državljastvo, lajtmotiv je izložbe fotografija koja prati umetnički i politički put energične i svestrane ličnosti. (...) Doprinos slavne glumice u oblasti kulture bio je nesebičan i u evropskim razmerama. Merkurijeva je kreator ideje o evropskoj prestonici kulture koja je zaživela 1985. godine. To priznanje za koje konkuriše i Beograd i danas se dodeljuje glavnim gradovima sa bogatim kulturnim nasleđem i ponudom."

Ukratko, Melina Merkuri bila je osoba koja je spajala glumu, pevanje (puno snimaka na You Tube), politički i kulturni angažman, koja je prelepo izgledala i imala harizmu, znala da se zabavlja i užva, a da se u isto vreme hrabro bori. Iz njene odlično napisane knjige saznaćete puno o Grčkoj tokom više decenija, njenoj karijeri, znamenitim ličnostima tog doba, o životu Grčke za vreme diktature, o stranim medijima i političarima koji su se često vrlo cinično odnosili prema dramatičnoj situaciji u Grčkoj na kraju 60ih i početku 70ih.

Uz njenu autobiografiju, mnoge rupe u znanju biće popunjene, a u isto vreme ćete čitati zabavno štivo. Što se retko dešava u istoj knjizi.

Like it or not...

...THE venčanje je sutra.

A tu je i kraljica (naslovnih strana) u nastajanju.

Ako je odgovor NOT - naći ćete istomišljenike ovde.

Ako ste radoznali, a gledanje TV prenosa nije raspoloživa opcija, možete pratiti mnoge Internet izvore, uključujući Tinu Brown na Twitteru.

SHARE & Žene u tradicionalnim i novim medijima

Share program

Blizu tri četvrtine rukovodećih položaja u novinarstvu širom sveta zauzimaju muškarci koji obavljaju i dve trećine reporterskih poslova, rezultati su novog istraživanja, prenosi Bi-Bi-Si (BBC). Žene su najbolje zastupljene u Evropi, a najgore u Aziji, pokazala je studija koja je obuhvatila 170.000 osoba u 522 novinske i medijske kuće. Istraživači su ustanovili da je među novinarima zaposlenim u štampi, radiju i televiziji 65 odsto muškaraca i 35 odsto žena i da gotovo nikakav napredak nije postignut u odnosu na prethodnu anketu koja je sprovedena 1995.

(Pregled, 28. mart)

Sa druge strane, online mediji pružaju, barem u načelu, mogućnost mnogo samostalnijeg kreiranja uslova stvaranja i poslovanja, pa time i položaja.

O položaju žena u IKT sektoru bilo je govora na nedavno održanom skupu koje je organizovalo Ministarstvo za telekomunikacije i informaciono društvo. Osnovana je i Globalna mreža žena u IKT-u baš na inicijativu ministarke Jasne Matić i ministarstva koje je do skora (pre rekonstrukcije Vlade) vodila.

Na predstojećoj SHARE konferenciji o mogućnostima ženskog online aktivizma govoriće poznata egipatska blogerka Dalia Ziada, dobitnica Ana Lind nagrade za novinarstvo u 2010. godini za tekst "A space for unveiling the minds of young Muslim women". O njoj je pisao i časopis Time, a učestvovala je i na skupu koji je organizovao The Daily Beast - Women in the World, odakle je i You Tube snimak gore.

Pet godina Twittera i njegov zanimljivi tvorac

Mark Zuckerberga i Facebook smo svi apsolvirali, no Twitter je mnogima i dalje nejasan, a o njegovom tvorcu - Jack Dorsey - malo se zna.

Twitter ovih dana puni pet godina i Jack ovih sati twittuje o istoriji ove društvene mreže.

Za ljubtelje (i) dužih formi, Vanity Fair je u aprilskom broju objavio opširnu priču o njemu. Ispostavlja se da je, kao i većina onih koji su smislili nešto novo, jako zanimljva persona_

Dorsey may belong to Gen X, but he is a throwback to a kind of heartland idealism we associate with earlier generations. His optimism flows mostly from a St. Louis-bred spirit about our common life, democracy, and human potential. He claims his inventions all aim at the same goal: a society that works more efficiently and humanely. “My role as an observer and as a technologist,” he says as he strides through a San Francisco rainstorm, holding a big blue umbrella, “is to show everything that’s happening in the world in real time and get us to that data immediately, so we can change our lives even faster, with better knowledge.” (Urban strolls are one of Dorsey’s favorite activities, and he has specifically asked to be interviewed while meandering around San Francisco and New York.)

Čitajući pomenuti tekst u VF, iz koga saznajete i da se Dorsey, uz programiranje, bavio botaničkim crtežima, masažom, modom, i da su mu gradovi i mape opsesija od detnjstva, te da je mesto gradonačelnika Njujorka njegova krajnja ambicija, pomišljate - logično - da bi neki režiser već mogao da se sprema za the Social Network 2.

Photo source

Toni Parsons, novinar

Laguna je objavila knjigu O životu, smrti i doručku - zbirku kolumni popularnog romanopisca Tonija Parsonsa.

Na sajtu izdavača objavljen je i intervju sa njim iz kojeg prenosim deo razgovora koji se odnosi na njegovu novinarsku karijeru:

Vaša nova knjiga je zbirka kolumni. Pišete nedeljnu kolumnu za Daily Mirror i mesečnu za GQ. To je 64 kolumne godišnje pored pisanja romana. Sledi pitanje koje nervira većinu pisaca. Odakle vam ideje za sve njih?

Mislim da kada pišete kolumne potraga nikad ne prestaje. Stalno tražite materijal i razmišljate o sledećoj kolumni. Novinska kolumna je različita od magazinske i mnogo je više stvar trenutka. A rok za pisanje je mnogo kraći. Mislim da magazinske kolumne duže traju od novinskih jer kad pišete o vestima one zastarevaju i novi događaji ih pregaze veoma brzo. Takođe mislim da razmišljate samo o sledećoj kolumni, nema potrebe da znate o čemu ćete pisati sledećih deset kolumni. Otvorite um i srce i ideja se javi. Ako se ne javi bavite se pogrešnim poslom. Ali osećam se neverovatno počastvovanim što sam kolumnista i ne shvatam taj posao olako. Mislim da sam blagosloven.

Kako se borite protiv stvaralačke krize?

Postoje dva načina za rešavanje tog problema. Jedan je da se setite da vam je pisanje posao, i da ako ga ne uradite ljudi iz banke će doći i zapleniće vam kuću. To često pomaže. Drugi način je setiti se šta je o tome rekao Hemingvej. „Napiši jednu pravu rečenicu“. Ako uspete, otkrićete da je brana pukla i više nemate problem.

Ovde možete pročitati i odlomak - uvodni deo knjige.

Preporuke

Danas, nekoliko preporuka:

- Viktor Marković (koga sam nedavno intervjuisala za tekst o Njuz.net) piše o tome kako je (još uvek) libijski vođa Gadafi dao eksluzivan intervju beogradskoj TV Pink, od svih medija, i šta je tom prilikom rekao (uz snimak tog razgovora).

- Eva Domijan, slovenačka blogerka, objavila je zanimljiv post o tome kako izgleda Armanijeva revija na Nedelji mode u Milanu iz ugla blogerke/press persone i koje je svetski poznate urednice tamo srela.

- Za kraj, ako vas interesuje kako bi se mogle na Twitteru izražavati neke poznate (žive i mrtve) ličnosti, možet pratiti: Vuka Karadžića, Slobodana Miloševića, Miroslava Miškovića, Velimira Ilića. Postojao je i nalog koji se vodio kao Dragan Đilas, ali je suspendovan pre više meseci.

photo source

They Don't Care...

“You have to basically make the assumption that they have absolutely no interest in you whatsoever...There is so little attention to spare, you have to make sure that where their window of attention is open, you’re in.”

Tina Brown o planovima za ponovno oživljavanje Newsweeka u doba kada magazini ove vrste gube na značaju i popularnosti, i postavlja se pitanje imaju li uopšte budućnost, i kakvu.

Photo source