The Newsroom i letnja šema

Mediji u Srbiji i u regionu uveliko su u letnjoj šemi, što znači da se redovne emisije ne emituju ili idu njihove best-of verzije (za neke programe to zvuči dosta ironično), novi programi čekaju oktobar, a domaće i strane serije repriziraju se...po ko-zna-koji-put. Sva sreća te smo imali Olimpijske igre.

U Italiji sam zapazila sličan pristup: Programi iz 'zlatnog doba', plus opisi i dijagnoze ekonomske krize i oštre krtike na račun premijera Montija na Berluskonijevim kanalima.

Preko okeana, HBO je, međutim, od 24. juna krenuo sa emitovanjem serije The Newsroom, u kojoj se bavi životom informativne redakcije imaginarnog Atlantis Cable News channel.

Dok o advokatma, lekarima ili policajcima postoje onolike serije i filmovi, život medija retko je obrađivan. I to je jedna od vrlina ove serije. Kao i to što obrađuje skorašnje i veoma poznate svetske događaje (kriza u Grčkoj, 'Arapsko proleće', ubistvo Osame bin Ladena...), ali i američke teme (kontroverze Tea Party, atentat na poznatu političarku). I to obrađuje na dobar i zanimljiv način, uz dobre glumice i glumce.
Okosnice radnje su profesija vs. profit, kvalitet vs. senzacionalizam, a značajno mesto imaju i društvene mreže, ili dileme da li se oni koji rade u tabloidima mogu zvati novinarima na isti način kao ljudi koji stvaraju informativni program.

Naravno, ništa bez ljubavnih priča..

Medijski stručnjaci i oni kojima je posao da pišu kritike imaju niz zamerki na ovu seriju. Ipak, zaniljivo je da su komentari čitalaca tih tekstova većinom u stilu: 'Kako god, meni se sviđa'. O tome govori i IMDB rejting od 8.8.
U mom domaćem uzorku, svi koji gledaju The Newsroom je vole.
Tako da, ako ste se pitali šta bi moglo biti novo - mogao bi biti The Newsroom.

Novogodišnji poklon paket Glasa Amerike

SFRJ za početnike

Naslovna strana magazina Start iz 1970. (Eksplicitnije naslovnice došle su kasnije)

Nikica Marinović, najuspešnija Miss SFRJ, na naslovnoj strani Bazara iz 1970.

Evo najzad i jedne dobre vesti vezane za domaće medije, odnosno za TV B92.

Sinoć je sa emitovanjem počela dokumentarna serija "SFRJ za početnike".

Autori kažu ovako:

"SFRJ za početnike je pristojno zabavan, "latentno" edukativan, retro moderan program koji osvežava pamćenje i podstiče na dijalog medju generacijama"

Ova vrsta emisije nije nova - vrlo je slična Robnoj kući, o kojoj sam ranije pisala. Razlika je u tome što je SFRJ više kolažnog karaktera i obrađuje veći broj tema i fenomena u okviru jedne emisije (sinoć su prikazane prve dve epizode).

Meni su obe podjednako dobre: Zanimljive teme, dobro istražene, dobra produkcija, relevantni i elokventni sagovornici (čak i ako nisu lično simpatični u drugim kontekstima), prijatni glasovi spikera, i povrh svega sadržaji koji imaju i emotivno-sentimentalnu i edukativnu komponentu. Kao što je neko na Twitteru napisao, ova serija je kao ekranizovan 'Leksikon YU mitologije'.

Na pitanja otkuda to da da se javlja toliko serija koje se bave istorijom bivše zemlje i kako to da su tako dobro urađene, odgovor može biti u tome da je pršlost stvarno bila bolja (a patina vremena tome još dodaje).

***

Među temama o kojima je sinoć bilo reči su i Nikica Marinović, bivša Miss SFRJ (koja je tragično završila život pre nekoliko godina) i zagrebački časopis Start. Stoga slike na vrhu.

Dakle, tune on ponedeljkom u 21h na TV B92.

Poetski intermezzo: Radio & TV

Televizija

Kutija prazna spolja i iznutra

Prljavo skladište sitnog polusveta

Nova crkva starih religija

Opasno oružje u lošim rukama

Gomila gluposti u dva-tri minuta

San svakog mediokriteta

Lišen svega osim prosečnosti

Razuđena kanalizacija

Stvorena za jedan osmeh idiota

***

Pobeda

Kad sam radio

na radiju

bili smo stupili

u štrajk

i mnogo smo se voleli

dok nismo pobedili

Iz knjige: "Otvoreno pismo", Radoman Kanjevac, 1995.

Photo source

Studio B: Jedan pravi gradski prilog

Juče je u Vestima u 7 Studija B emitovan ovaj odličan prilog o parkovima. Preciznije: Zašto je u beogradskim parkovima (za razliku od evropskih metropola ili Njujorka, na primer, gde se u parkovima uživa na razne načine), zabranjeno gaziti travu, i kakve sve to ima veze sa nama i sa našom administracijom, i šta u svemu tome propuštamo.

Zanimljiv, kreativan, komparativan, životan prilog, pravo je osveženje u TV programima koji često pričaju o svemu sem o onome što nas zanima i intrigira na dnevnom nivou.

Ruski mediji ovih dana

Pročitala sam u poslednje vreme dva zanimljvia teksta vezana za ruske medije.

Prvi je o reality programima i o TV programu uopšte. Tekst su preporučile Biljana Srbljanović (u prošlom broju NIN) i Tina Brown, pa pošto ih obe jako cenim, odmah sam se bacila na čitanje. U pitanju je lična priča Petera Pomerantseva o vremenu koje je proveo radeći na adaptaciji stranih reality programa za ruske televizije, ali i u drugim TV žanrovima. Odlično štivo koje govori puno o ruskim medijima, društvu i njegovim vrednosnim premisama, tokovima novca, uticaju politike.

Evo kako je Biljana Srbljanović to opisala (u pomenutom intervjuu u NINu od 26. maja):

Nedavno je London Review of books objavio odličnu studiju stanja medija u Putinovoj Rusiji, posebno kroz sliku popularne, masovne kulture. Ruska televizija je, kao i naša, odlučila da se modernizuje tako što će bukvalno primeniti model programa koji su popularni na Zapadu. Preneli su u savremeni ruski kontekst popularne rijaliti formate ili komične serije i na osnovu popularnosti jasno se vidi u kakvom je stanju to društvo. Na primer, kada su u Rusiji pokušali da naprave njihovu verziju šou-programa „Šegrt” - to je ono kad Donald Tramp „podučava” kako se postaje uspešan biznismen u liberal-kapitalističkom svetu - rijaliti je već prve sezone propao. Jednostavno, osobine zapadnog biznismena - biti preduzimljiv, vredan, ne prezati ni od jednog posla, biti spreman da radiš više i duže od drugih, čak i one poslove koje niko neće - sve je to potpuno protivrečno osobinama uspešnog ruskog tajkuna, koji je veliki samo ako ništa ne radi, samo ako drugi za njega rade, samo ako se bez truda može domoći moći, novca i položaja. Posao se ne dobija na konkursu i osobine kao što su otvorenost i spremnost na rad nisu na visokoj ceni. Naprotiv, program „Survival Russia” je doživeo nezapamćeni uspeh, jer je to model koji se prepoznaje: uzmeš grupu ljudi, pa ih izoluješ, ponižavaš i maltretiraš, to je ono što su ruski gledaoci prepoznali kao svoje, kao predominantni model koji je još uvek na snazi u tom društvu. U tome sasvim ličimo na njih, taj model je i kod nas na snazi, ali nisam sasvim sigurna da tome treba da se radujemo.

O ruskoj medijskoj sceni dovoljno govori i to da je svoj TV show dobila i Anna Chepman, jedna od osoba deportovanih iz Amerike zbog umešanosti u špijunažu.

Drugi tekst je iz The Moscow Times, a govori o štampanim i online medijima: Deep-Pocketed Owners Closing Media Outlets.

Suština je u tome da je ruskim bogatašima relativno dugo odgovaralo da imaju svoje publikacije preko kojih bi širili svoj uticaj i interese, ili im se jednostavno dopadalo da budu na neki način povezani sa medijima (podsećam i na ruska izdanja Snob i ruski Tatler). Međutim, taj period se, izgleda, završava, pa se i štampani i mediji na Internetu gase, a novinari i urednici dobijaju masovno otkaze.

Osim političkih pritisaka, izgleda da su i ekonomski problemi sve prisutnija realnost ruskih medija.

Welcome to the club.

U Japanu se menjaju načini komuniciranja

Usled svih katastrofalnih događaja u Japanu tokom prethodnih nedelja, mnogi od savremenih sredstava komunikacija postali su nedostupni. Zbog toga su građani prinuđeni da se okrenu nekim alternativnim i starijim komunikacionim kanalima.

Evo nekoliko odlomaka iz teksta Njujork Tajmsa:

In a technology-crazed nation where many people were glued to cellphones and accustomed to the Internet’s nearly instantaneous access to information, being cut off has proved disorienting and frightening. Many local governments in the hardest-hit areas, desperate to reach residents with important emergency information, have reached into the past for more tried-and-true means of communication, including radios, newspapers and even human messengers.

(...)

Throughout the country, people have turned to low-tech alternatives in their sometimes frantic search for news of loved ones in quake-affected areas. They have posted notices on bulletin boards and recorded tearful pleas on television. Even in Tokyo, normally a high-tech showplace for the nation, residents have turned to improvisation.

(...)

“In a disaster, radio has been the best way to get real-time information,” said Mr. Hashimoto, a 56-year-old magazine editor who said he had long dreamed of starting a radio station. “All you need is a hand-held receiver and batteries, or a car radio.”

(...)

Many shelters are also printing their own mini-newspapers. In his free time, Katsutoshi Maekawa, a city employee who works at the Sokei Elementary shelter, produces the Sokei Community Daily, a one-page newsletter that tells refugees here about events at the shelter and surrounding neighborhood.

Preporuke

Danas, nekoliko preporuka:

- Viktor Marković (koga sam nedavno intervjuisala za tekst o Njuz.net) piše o tome kako je (još uvek) libijski vođa Gadafi dao eksluzivan intervju beogradskoj TV Pink, od svih medija, i šta je tom prilikom rekao (uz snimak tog razgovora).

- Eva Domijan, slovenačka blogerka, objavila je zanimljiv post o tome kako izgleda Armanijeva revija na Nedelji mode u Milanu iz ugla blogerke/press persone i koje je svetski poznate urednice tamo srela.

- Za kraj, ako vas interesuje kako bi se mogle na Twitteru izražavati neke poznate (žive i mrtve) ličnosti, možet pratiti: Vuka Karadžića, Slobodana Miloševića, Miroslava Miškovića, Velimira Ilića. Postojao je i nalog koji se vodio kao Dragan Đilas, ali je suspendovan pre više meseci.

photo source

Dokle mediji mogu da idu?

O trendu rastuće tabloidizacije medija, u koju spada, kako su je nazvali, i 'rasprodaja intime' za Blic govori psihoterapeut Zoran Milivojević. (BTW, komentari čitalaca teksta koji govore o ulozi novina, uključujući Blic, u stvaranju pijace za tu rasprodaju potpuno su na mestu).

Milivojević kaže:

Kako više nema građanska klase koja bi mogla da nametne svoje vrednosti, promenila se i definicija društveno prihvatljivog, što određene televizije i drugi mediji koriste kako bi zaradili na onome što masa traži.

- Mediji zadovoljavaju njihove potrebe i to nenormalno stanje preživljavanja kod nas traje 20 godina. Malo smo postali primitivni a ta reč znači jednostavni, spustili smo se za par stepeni civilizacijski i to se održava kroz žutu štampu i različite programe. Šta je društveno prihvatljivo definiše građansko društvo i zbog toga sada dosta stvari nije sankcionisano nego nagrađeno. To pokazuje kakvi smo zaista, da smo primitivni, da psujemo, da se ponašamo ovako, ne onako.

I, dokle tako? Milivojević zaključuje 'da će se situacija promeniti tek sa restitucijom građanske klase i kada svaka individua bude imala promišljen odnos prema životu i izboru onoga što želi da gleda. Dok se to ne desi neće biti relevatno da li je nešto degutantno, već samo da li se prodaje.'

Ja mislim da je sociološki gledano on potpuno u pravu, ali da postoje još dva faktora:

- Ovakva vrsta medijskih sadržaja postoji u različitim društvima, uključujući i ona sa razvijenom srednjom klasom. Na primer u Americi.

- Bitno je i pitanje regulative, i konkretnih sadržaja o kojima je reč.

Na primer, potez javne ličnosti koja izađe u javnost da priča o svom venčanju, razvodu ili bilo čemu drugom može vam se ne dopadati, no to je potpuno druga vrsta problema od reality programa koji ekstenzivno prikazuju vulgarnosti, međusobno psihičko i fizičko maltretiranje, alkoholne ispade i slično. Prvo je pitanje ukusa, drugo već pomera granice moralno prihvatljivog sadržaja za medije. Zato je, po meni, oštrija regulacija toga kakvi realitiji mogu da se prikazuju i kada (20 h, hello?) neophodna.

fotografija je sa sajta Z. Milivojevića

Persona: Dragan Babić

Emisija Moj Beograd sa Draganom Babićem, emitovana pre nekoliko dana (ako bi mene pitali, podcast bi bio više nego dobrodošao), podsetila me na to koliko je malo istinskih intelektualaca u našim medijima i koliko se to održava na kvalitet istih tih medija.

Poslednjih godina uglavnom je odsutan iz medijskog i javnog života. O tome ga je pitao i Playboy:

Playboy: Zašto vam se dopada anonimnost? Zar ne poželite, ponekad, javno da se opredelite, prokomentarišete nešto, pobesnite čak...

Babić: Opredeljivao sam se, usprotivljavao, komentarisao i bio besan, čak, čitavog života. Privlačnost našeg psihopatološkog društva sve više opada, neke reakcije se ponavljaju. Rođeni, svakodnevni komentatori života, mada uslovljeni vaspitanjem u našem psihopatološkom političkom društvu, pretvorili su svoje privatne traume, plitku naučenost i lukrativnu pristrasnost u prigodnu naviku.

A u intervjuu za Politiku početkom 2008. godine govori - oporo - o našoj medijskoj i TV sceni:

Istovremeno, na većini srpskih protočnih TV kanala danas građansku kulturu i obrazovanje šire reakcionarno nepismeni klovnovi (…) Održavanje i negovanje najnižeg ukusa za najniže društvene slojeve i strasti može se razumeti i kao osveta za dugo i bezuspešno potiskivanje palanačkog cerekanja i straha od napada. Koga taj kaljavi povratak u slobodu „komponuje”? Nekada mi se činilo da smo društvo sa osujećenim potrebama, a danas da smo društvo sa specijalnim potrebama. Vešta i prosta zloupotreba reči kao što su hrabrost, dostojanstvo i čestitost izbacila je iz srpske leksikografije i istorije skromnije i tačnije reči kao što su rad, znanje i napor.

Njegove reči su gorke, a rečenice zahtevne. Njegova autobiografska knjiga Putovanje na kraj jezika je, međutim, rasprodata. Dovoljnom broju ljudi je tokom ove decenije, očigledno, trebalo baš to.

photo credit: Playbo/B92

Njuz.net

U nizu zanimljivih pojava na našem webu ove jeseni, svakako je i Njuz.net, sajt specijalizovan za 'vesti u ogledalu'. Ispostavilo se da ovo neće biti samo Internet zabava, nego i fenomen sa uticajem na druge medije koji uveliko prenose vesti Njuz.net kao da su istinite.

O ovom fenomenu je izvestila emisija Red Carpet na hrvatskoj TV Nova. Kako se iz priloga može videti, ljudi u medijima su prilično zatečeni i zbunjeni. Čime zabava postaje još veća.

Moje omiljene vesti do sada na Njuz.net su ova vezana za GSP i jedna vezana za poziv za izlazak iz kuće.

Media Landscape: Serbia

European Journalism Centre (EJC) objavio je na svom sajtu novo izdanje Media Landscape - pregled medijskih scena u zemljama Evrope (i još po nekim). Tu se prvi put našao i tekst o medijskoj sceni Srbije. Pisale smo ga Jovanka Matić i ja.

Bavi se svim tradicioalnim medijima, zatim razvojem interneta i online medija, novinarskim udruženjima i regulativnim telima, zakonima u ovoj oblasti, obrazovanjem budućih novinara i perspektivama razvoja.

EJC Media Landscape pratim odavno, tekstove o nekim zemljama i njihovim medijskim sistemima pažljivo sam čitala, drago mi je da je tu najzad i tekst o Srbiji i da sam u tome učestvovala.

photo credit

/Serbian media landscape, media in Serbia, research Serbian media/

TV kopije

Kad smo se pre oko mesec dana još jedanput grupno izblamirali, ovog puta u Đenovi, pregled italijanske štampe sutradan me još više pokopao. Nemili događaji sa fudbalskog stadiona dominirali su web izdanjima njihovih novina. Zato je imitacija u Le Iene bila iznenađujuće podsećanje da se situacija može gledati i kao smešna.

Nakon što sam stavila link na Facebook bilo je raznih komentara i lajkova od osoba kojima je malo laknulo, kao i meni.

Onda se javio jedan moj italijanski prijatelj, i dopisivanje je teklo ovako:

On: you liked that? In Italy, that TV show is one of the dumbest ever seeen.

October 15 at 10:44am

Ja: I don't know this show, just like that they make fun of this creature. (Although, it must be said, I enjoyed some dumb Italian TV shows before my stupid cable turned IT channels off)

On: your cable turned IT show because maybe they were horribles? We don't shine like stars for brilliant Tv broadcasting...ahahah.

Ja: Let me tell you that some of our popular shows TRY to look like Italian, but fall behind them. Then you can imagine..

Fast forward nekoliko nedelja, i vidim u nekoj najavi Pink TV programa: U igrokazu koji se zove Kursadžije ili nešto along the line vidim imitiaciju iste osobe i istog događaja na isti način. Program nisam odgledala, ne znam u kakav je kontekst imitacija stavljena, ali znam otprilike koji je doživljaj imao pomenuti italijanski prijatelj kad je gledao njihov show.

Temom kopiranja stranih TV programa bavi se i ovonedeljni časopis o poznatima Puls:

"Po principu 'copy-paste', iliti gledaj strance pa kopiraj, na domaćim TV stanicama niže se emisija za emisijom ili šou za šouom koji su identični nekima sa stranih televizija. Isti su i džinglovi, najave, a o scenografiji bolje da i ne pričamo. Da li to znači da je autorska mašta i kreatvnost presušila ili se svi vode logikom zašto menjati uspešni oprobani recept?"

Kao kopije pominju se: Priče nikad dosta (Gorica Nešović), Veče sa Markom Živićem, Veče sa Ivanom Ivanovićem, Žikina Šarenica, Vikendvizija (Lea Kiš), Amidži Šou (Ognjen Amidžić).

Ja mislim da je to što su kopije najmanji problem svih ovih emisija, no korisno je da se neko i time pozabavio. U Pulsu ako vas interesuje možete pogledati ko je koga tačno kopirao, čak i koga su kopirali oni koje kopiraju.

Mad Men & Media

CD sa prvom sezonom Mad Men je dugo čekao. Takođe, čitanje mnoštva tekstova u stranim magazinima bilo je pointless bez prethodnog gledanja serije. Ali, došao je vikend da MedManMyself.

Pred početak četvrte sezone, mediji su puni različitih tekstova o ovoj seriji i stilovima života o kojima ona govori.

Evo jednog zanimljivog pregleda:

The fourth season of AMC’s “Mad Men” debuts Sunday, and the media is having a helluva time hyping its return.

Paste magazine, for example, has gone “completely overboard” in its coverage, presenting a full-on “Mad Men Takeover” of its website – replete with character mixtapes, an interview with an Ithaca, New York band called the Don Drapers and a how-to guide for stocking your home bar (“Drink Like a Mad Man: The Essentials for a Respectable Home Bar”).

Vulture does one better, offering a “Video Guide to Getting Drunk the Mad Men Way.”

PopSugar, meanwhile, has a video, “The Women’s Guide to Mad Men,” with some of the show’s best one-liners.

Salon weighs in on “Why ‘Mad Men’ is Bad for Women.”

New York magazine offers a helpful guide to parenting lessons culled from the series.

The New York Times pays a visit to Ossining, New York, the hometown of Betty and Don Draper.

Even President Obama is mad about “Men,” sending creator Matt Weiner a letter congratulating him on the show’s success.

The coolest “Mad Men”-related media thing I saw today – also from Paste – is the gallery of real, vintage advertisements from the Don Draper era.

***

Što se mene tiče, najjači utisak je ovaj: U pedeset godina (od 1960. do sada) muškarci se nisu tako mnogo promenili (osim što je manje cigareta i alkohola unaokolo tokom celog dana), ali tadašnje žene su, u nedostatku drugog izraza, aliens (iako neke izgledaju fenomenalno). Ženski pokret koji se u međuvremenu desio je zaista napravio čuda.

Vezano za ovu temu: Ženski časopisi u Jugoslaviji 1950ih

Medijska strategija

Juče je predstavljena nova (ili, preciznije, prva i jedina, Medijska strategija Srbije). Nju je naručilo Ministarstvo kulture Srbije, sredstva je obezbedila Evropska unija koja je angažovala međunarodne eksperte da izrade studiju aktuelnog stanja medija u Srbiji i preporuke za transformaciju.

Studija i preporuke bavili su se sledećim temama:

1. Lokalni i regionalni elektronski mediji

2. Javni servis i komercijalne radio i TV stanice sa nacionalnim frekvencijama

3. Regulatorna tela (RRA, Ratel, Savet za štampu...)

4. Digitalizacija (prelazak sa analognog na digitalno emitovanje)

5. Medijski sadržaji, copyrights, medijska pismenost...

6. Pomoć države elektronskim i štampanim medijima i novinskim agencijama

Kao modeli po kojima bi se mogao transformisati medijski sistem Srbije predloženi su sistemi Austrije (zbog geografske i kulturološke bliskosti), Nemačke (zbog dobrog zakonodavstva) i Danske (zbog dobre regulative regionalnih i lokalnih medija i medija civilnog sektora).

Generalna ocena stanja medija u Srbiji je: Ima ih previše, siromašni su, i lošeg kvaliteta.

Preporuka ima jako puno, ali neke od najzanimljivijih su:

- Broj TV stanica sa nacionalnom frekvencijom trebalo bi da bude maksimum dve (sada ih ima pet)

- Po nekoliko regionalnih emitera (radio i TV) trebalo bi da deli jednu frekvenciju i da u različito doba dana emituju svoj program.

- Novinsku agenciju TANJUG trebalo bi transformisati u neprofitnu ustanovu.

- Na postojeću TV pretplatu trebalo bi dodati i izdvajanja za regionalne i medije civilnog sektora.

Ceo tekst studije i preporuka (sa SWOT analizom za svaku) može se naći na sajtu Delegacije Evropske unije u Srbiji - ovde. Tekst je obiman, više od 300 strana, ali su na prvih oko 110 strana sve osnovne informacije - dalje su Anexi. Od utorka će biti dostupna i verzija na srpskom.

Nakon ove prezentacije biće nekoliko meseci javne rasprave, uključujući i šest tematskih okruglih stolova - za svaku od gore navedenih tema. Posle toga trebalo bi da se usvoji završni tekst koji bi onda usvojila Vlada i to bi postao zvanični dokument po kome bi se postupalo.

Osim tehničkih rešenja i predloga za koje još nismo imali vremena da ih detaljnije proučimo, ostaju pitanja o administrativnim, pa i materijalnim kapacitetima za sprovođenje tako obimnih promena. A da su one neophodne, to je nesumnjivo.

Meni je posebno drago što je poklonjena pažnja medijima civilnog sektora i lokalnim štampanim medijima i što su predviđene mere da im se finansijski i na druge načine pomogne. Naravno, ostaje pitanje šta će od toga biti.

Neke kritike i komentare možete pročitati i u online časopisu Balkan Insight: ovde i ovde.

Tekst u Blicu navodi još neke bitne preporuke, a izazvao je i interesantne komentare.

Update - jun 2011.

/media strategy Serbia, media study, Ministry of Culture, Delegation of the European Union to the Republic of Serbia/

Beleška # 3

Prema podacima AGB Nilsena, najgledaniji TV program u Srbiji u poslednjih 7,5 godina bio je prenos sahrane premijera Zorana Đinđića, koji se emitovao na deset najvećih TV stanica, a koji je gledalo skoro 89 odsto građana.

Slede razne domaće TV serije, final epesme Evrovizije u Beogradu 2008, neki politički i sportski događaji, kao i reailty programi. Više u svemu u Danasu.

***

Moj tekst o ulozi community medija u razvoju (The Role of Community Media in Development), kao i o održivosti (društvenoj, institucionalnoj i finansijskoj) je na sajtu Th!nk3 blog takmičenja.

Evrovizija na RTS

Finale ovogodišnje pesme Evrovizije održano je sinoć. Utisci i interesovanja su različiti, ali jedan od utisaka koji imaju veze sa temom ovog bloga je voditeljka RTS prenosa Duška Vučinić-Lučić, koja je ujedno i višegodišnji PR našeg evrovizijskog tima. Mnogi gledaoci nezadovoljni su njenim pristrasnim i nekolegijalnim komentarima a kao ilustracija evo jednog od komentara na sajtu B92:

Lena je bila najbolja, Milan nije mogao biti bolji, ali moram i na prenos da se osvrnem... Onakvo perfidno verbalno diskvalifikovanje svih favorita (iz ugla komentatorke naših takmaca za prvo mesto:-), pa nekolegijalan odnos kroz spominjanje greške kolege kod prevoda "koštice", to nije bilo ni malo u duhu Evrovizije! A tek sto nije videla utrčavanje navijača za vreme Spanske pesme, pa nas jos ubedjivala da se to nije ni videlo na televiziji, pa za vreme glasanja omalovazavanje svih kulturnih i interesantnih izvestioca iz zemalja učesnica, nadam se da su dovoljni razlozi da se dotična komentatorka uputi na neki kurs PR-a gde će joj prva lekcija biti da isticanjem tuđih nedostataka i mana se ne stiču poeni za svoj cilj... Mozda bi bili i bolji, ali sa takvom karijeristkinjom u ekipi, bolje se nije moglo!

Posebne čestitke Norvezanima za organizaciju i od mene, baš u inat Njoj!

(Genije, 30. maj 2010 01:37)

Preporučujem (+419) Ne preporučujem (-23)

HRT su kablovski operateri isključili na početku prenosa, te je RTS bio jedina opcija.

Zanimljivo rešenje za praćenje reakcija ljudi iz cele Evrope bio je Twitter. Utisci se i dalje mogu pogledati preko hashtagova Eurovision, Eurosong, ESC, Evrovizija.

photo credit

Studio B, 40 rodjendan!

Danas je rođendan Studija B. I to četrdeseti.

Ja lično njihov radio program ne slušam, mada znam ljude kojima je on zakon (kako bi se to žargonski reklo). Na televiziji vrlo rado pratim jutarnje Prelistavanje kad Velja Popović dovede goste, zatim njegov Nivo 23, Lagume Biljane Vilimon, a za Beograd noću Dragane Ćosić ne znam šta se desilo, inače mi je i ova emisija bila odlična.

Evo nekoliko delova iz teksta Vere Didanović u današnjem Vremenu ovim povodom:

"Dobri duh Beograda" 1. aprila slavi 40. rođendan i valja mu na tome čestitati. I to ne samo zbog godina (respektabilnih – reč je o drugoj po starosti televiziji u Srbiji) već i zato što je u mnogo čemu bio pionir, zato što je padao glasno i ustajao nenametljivo, zato što je uvek nastojao da pomogne u rešavanju životnih problema običnih ljudi i zato što, za razliku od većine elektronskih medija, ima – kulturnu redakciju.

(...)

Zamišljen kao informativna, obrazovna i zabavna gradska stanica, Studio B je program koncipirao prema receptu američkih FM stanica i vodećih evropskih nesistemskih stanica, poput Radio Luksemburga – više muzike, manje priče. To je značilo red muzike, nekoliko informacija važnih za gradsko stanovništvo, i onda ponovo muzika. A da bi se izbeglo padanje u zamku beskonačnog pričanja, u studiju je stajao i jedan "semafor" koji je uključivao "crveno" svaka tri minuta.

(...)

Sredinom sedamdesetih, Studiju B se pridružio i Duško Radović, da svojim aforizmima sugrađanima poželi dobro jutro i skrene im pažnju na važne stvari koje se suviše lako zaboravljaju.

(...)

Napokon, u sredu 28. marta 1990. krenulo je emitovanje TV programa – koji je prekinut posle samo 60 minuta, akcijom saveznog sekretarijata za saobraćaj i veze.

Srećan rođendan!

Videocracy: Basta Apparire

Na ovogodišnjem Festu prikazan je dokumentarni film Videocracy: Basta Apparire /Videokratija: Dovoljno je pojaviti se/(evo i trailer).

Film, napravljen u koprodukciji više zemalja, bavi se onime što stoji iza Showbizz alla Italiana: Pre svega ekonomska, medijska i politička moć Silvija Berluskonija, ali i ambicije mnogih Italijana - onih koji su već uspeli da steknu slavu i onih koji ka njoj tek teže, te publike koja sve to rado gleda.

Kao što su neki gledaoci u komentarima na IMDB sajtu primetili, u filmu nije objašnjeno zašto televizija ima toliki uticaj u Italiji i kako je Berluskoni koristeći 'videokratiju' obezbedio sebi toliku moć. Ipak, neki aspekti celog italijanskog medijsko-političkog fenomena postaju jasniji. Za zemlju - kao Srbija - čiji mediji dobijaju sve izraženiju zabavnu komponentu - i ukupno, i u informativnom programu, italijanski slučaj nikako nije nešto strano. Uostalom, Italijanizacija/Berluskonizacija medija u centralnoj i istočnoj Evropi je fenomen koji je već našao mesto u akademskoj literaturi.

Mediji u brojkama

Dakle, na pitanje: Koliko je tačno medija u Srbiji (barem onih registrovanih)?, evo najzad odgovora:

Mesec dana nakon isteka roka za prijavu medija za upis u Registar javnih glasila, registrovano je ukupno 820 medija, rečeno je Danasu u Agenciji za privredne registre (APR). Broj zahteva za upis u Registar iznosi 914, od kojih je njih 94 još u postupku registracije, kako navode u APR-a, „prema rokovima propisanim Zakonom o upravnom postupku“. Dosad je registrovano

- 483 štampanih glasila,

-177 radio stanica,

-91 televizija,

- 50 internet glasila i

- 19 servisa novinskih agencija.

U APR-u ističu da ovo nije konačan broj registrovanih javnih glasila, osim dnevnih novina, kojih je ukupno 19. (Danas, 13.2.2010)

Najviše me interesuje koja su to registrovana Internet glasila. Postoji pretraga, ali treba znati šta ukucati. Ako neko ima podatke, bar za neke, molila bih da ostavi u komentaru.

update:

Postoji informacija da su se neke radio stanice registrovale kao Internet glasila