Džuboks ili: Koliko će trajati to što radite?

Pisala sam ranije o časopisu Džuboks i njegovom značaju u jugoslovenskom društvu u procesu većeg uticaja Zapada, društvenih i muzičkih promena, usvajanja novih stilova...

U novom broju Vremena je, pred koncert koji obeležava trideset godina postojanja Partibrejkersa, opširan intervju - Zoran Kostić Cane, jedan jedinstveni.

Između ostalog kaže:

"Muzika ima terapeutsko dejstvo. Pa i svi ti "Džuboksi", koje sam od broja 54 počeo da kupujem, za svaki broj se budim i idem da ga kupim. I danas me to prati, stalno se raspitujem ko ima stare brojeve. Ja sad imam sve brojeve "Džuboksa", od prvog broja, a ove od broja 54 naovamo – te sam milijardu puta pročitao. Sve sam upijao. Oni su i dalje očuvani, kao i moje ploče."

Kad pročitate ovakve reči shvatite da teorija po kojoj novine žive jedan dan (ili sedam, trideset...), nekada definitivno nije tačna.
A onima koji se bave medijima podsećanje da njihov rad može biti živ i za nekoliko decenija. Naravno, ako to zasluži.

P.S. Popboks.com (sećate se?) ima online arhivu Džuboksa, barem jednog dela.


fotografija je odavde

Portugalski mediji

Lisabon, Porto i Portugalija uopšte asociraju na lepe pejsaže, fado, dah Afrike i slično. Mene i na odličan reporting trip. Ipak, ako vas interesuje to kakva je duštvena, pa i medijska slika Portugala danas, postoji knjiga: Portugalija danas - Strah od postojanja.
Deo koji govori o medijima: Nedostatak javnog prostora objavljen je pre nekog vremena u E-novinama i može se pročitati ovde.

Evo jednog odlomka:

Kako funkcioniše javni prostor u Portugaliji, trideset godina nakon uspostavljanja demokratije?
Trenutna konstatacija jeste da on ne postoji. Tu je da bi svedočio o nečemu što se na ovom planu otvorilo, i gotovo da se oformilo tokom „revolucionarnih“ godina nakon 25. aprila, da bi se posle zatvorilo, iščezlo, i bilo zamenjeno prostorom medija koji u Portugaliji ne čini javni prostor. (...) Nema političkog sukobljavanja mišljenja: čak ni na televiziji koja stvara jedan lažni prostor, sa unapred određenim obrascima koji ograničavaju spontanost nastupa, nepredvidive okolnosti i učešće tog „spoljnog faktora“ koji čini sve bogatstvo javnog izražavanja. (...) Što se tiče otvorenosti ka svetu – kada je pritisak Evropske unije na odluke portugalske vlade veći nego ikad – možemo se pitati koliko je prisutno evropsko pitanje u nacionalnim političkim „debatama“? Nema javnog prostora jer je on u rukama nekoliko osoba čiji govor samo pothranjuje inerciju i zatvara strukturu odnosa sile koju oni predstavljaju. Mesta, vremena, medijska sredstva i osobe čine jedan mali statični sistem koji naporno radi na svom održavanju.

Šta se nameće kao zaključak? Dobro razvijena medijska scena i funkcionalna javna sfera nisu dovoljni, ali su vrlo često vrlo potrebni uslovi održivog razvoja. Ako je tačno da bi Portugal mogao biti nova Grčka, deo odgovornosti mogao bi biti i na medijima i slabo razvijenom prostoru javne debate.
A to se, svakako, ne odnosi samo na Portugal.

Google Love

Na staro pitanje What Would Google Do, danas je Google dao najlepši odgovor.

A evo i nekih ranijih Goolge Doodles za Valentine's Day.

Tabloidni život jednog novinara

Mada film "How to lose friends and alienate people' nije my cup of tea (kao ni kritičarke NYT), onima koje interesuju mediji nije loše da znaju za njegovo postojanje.
Ovaj film nastao je po autobiogrfskoj knjizi britanskog novinara Toby Younga koji je u nekom momentu dobio priliku da radi za Vanity Fair. Ali je brzo otpušten pa se vratio natrag u London. Koliko sam shvatila iz novinskih tekstova, knjiga je daleko bolja od filma, ali pošto nisam čitala, ne mogu ništa da tvrdim.
U svakom slučaju, kroz film se može videti ponešto od toga kako izgleda život novinara-urednika-redakcije u UK i Americi u tabloidno-lifestyle magazinima, kako se grade (i ruše) odnosi sa zvezdama, kako na krajnji novinarski proizvod utiču osobe iz PR, ali i kakve su kulturološke razlike između ove dve zemlje ("U Americi novinari su deo establishmenta. U Engleskoj novinare svi mrze i baš nas briga za to", otprilike je tako glasilo...)
Za one koji bi da eventualno prave poređenje sa našim medijima slične vrste: Ovaj novinar u stvarnom životu završio je Oxford i preko Fulbright stipenedije bio na Harvardu. Tako da...

Oh, Bill..

/Druga fotografija iz: NYT, 29. januar 2012/

To da seriju (uvek zanimljivu i lucidnu!) fotografija njujorške ulične mode koja se svake nedelje pojavljuje u Njujork Tajmsu fotografiše čovek od 82 godine za mene je veliko otkriće. Iako ovu foto-tekstualnu kolumnu u okviru omiljene rubrike-omiljenih novina pratim redovno.

A taj čovek je Bill Cunningham.
I to sam saznala o dokumentarcu snimljenom o njemu.

Film je od onih koje nikako ne bi trebalo propustiti.
Jer je osoba o kojoj govori nešto posebno.
I jer vas podseti da još malo razmislite o temama kao što su: Godine, strast, znanje. Posvećenost i vrhunski profesionalizam. I još: Sloboda, osmeh, vitalnost. I takav predivan osećaj za ono što je vizuelno upečatljivo i novo. I ponovo, takva jedna topla i draga duša.
Na ovim sibirskim temparaturama ima nekoliko stvari koje su heartwarming. Ovo je jedna od njih, definitivno.

Bonus: Tekst o filmu na blogu Dressful, i tekst o Billu u The New Yorker.

Novogodišnji poklon paket Glasa Amerike

Osnovi kakodalogije

Iako sam prema marketingu i PR-u, posebno u domaćem kontekstu, u najboljem slučaju ravnodušna, knjiga "Osnovi kakodalogije" Ivana Stankovića, poznatog imena domaće advertising scene, odmah me zaintrigirala.
U novogodišnjem dvobroju Vremena objavjen je jedan odlomak, a onda sam u Narodnoj biblioteci (i.z.u.z.e.t.n.o.j nakon rekonstrukcije) počela da čitam celu knjigu.
U knjizi ima puno zanimljivih priča iz života i rada u reklamnim agencijama + bonus "Šta sam naučio" na kraju svakog poglavlja.
Jedna od epizoda je i kako je autoru mnogo više u karijeri pomogla naslovna strana sa ženom u Gloriji, nego niz stručnih tekstova napisanih za Ekonomist.

Ova netipična knjiga na našem tržištu zanimljiva je i nama čije se polje interesovanja samo malo dotiče sa advertisingom (pošto je to i priča o uspehu i padovima, i ponovnim uspesima), a za one koji su u marketingu ili žele da budu...pa, ja bih je svakako pročitala.