U subotu je 1. maj, Praznik rada. Takođe i dan za kada je najavljeno više od 25 stepeni i sunce.
Tako da je predlog: izaći na livadu, planinu, kraj reke ili jezera, poneti sve što treba za piknik, povesti koga treba, i poneti neki dobar časopis, po mogućstvu domaći (da se pomogne posrnuloj štampi), a može i strani. Može se nešto lepo pročitati u momentima predaha i/ili sesti na isti, ako ima potrebe.
Nema puno stvari iz sfere sadržaja medija po kojima bi smo se mogli smatrati prvacima i rekorderima. Ali, ima nešto. Sam njihov broj.
Goran Cetinić, nezavisni konsultant, piše za newsletter Medija centra, u tekstu "Realnosti medijskog ambijenta Srbije":
Do 23. marta 2010 u Srbiji je zvanično registrovano 886 elektronskih, Internet i štampanih medija i identifikovano 186 piratskih (elektronskih) medija. Ukupno 1072 medija na 7,3 miliona stanovnika ili jedan medij na svakih 6.800 stanovnika Srbije. (...) Medijsko tržište Srbije je klasičan, školski primer saturiranog tržišta, jer tržište od 6.800 ljudi, kada bi svi i bili potrošaći medijskih proizvoda, ne osigurava nikome opstanak. Već dvadeset godina Srbija ima verovatno najveći broj medija po glavi stanovnika u svetu i 20 godina dugu permanentnu medijsku krizu.
Podsećam i na jedan raniji post o medijima u brojkama, prema podacima Agencije o privrednim registrima.
Cetinić je ovih dana objavio i tekst u Vremenu o stanju medija u Srbiji u 2009, te i njega preporučujem zainteresovanima.
Post/informacija na sajtu Think3 - Blog takmičenja o razvojnim ciljevima - o tome da Economist traži dopisnika iz Afrike sa sedištem u Londonu izazvao je zanimljive komentare. Od realističnih, do ironičnih i sarkastičnih.
Ova činjenica nameće zanimljiva pitanja. Od toga kakve sve to ima (ili nema?) veze sa medijskom i/ili finasijskom krizom, do toga kakav odnos redakcije i medijske korporacije imaju prema pojedinim regionima.
Odnosno, koliko se uspešno može pisati o celom jednom kontinentu boraveći na drugom?
Sarajevski Mediacentar objavio je koristan priručnik "Želite li biti konsultant". Prvenstveno je namenjena medijskim konsultantima, ali može biti primenljiva i na druge bliske oblasti.
Evo kratkog objašnjenja iz knjige:
Šta znaci medijski konsultant?
Ne postoji univerzalan odgovor na ovo pitanje, vec on zavisi od osobe koja odgovara. Najkraci odgovor bi bio – osoba koja radi u medijskoj industriji ili osoba koja radi kao konsultant, a posjeduje dobro znanje iz podrucja medija. Medijski konsultanti cine šaroliku grupu, jer obuhvataju ljude koji su usmjereni ka marketingu, finansijama ili menadžmentu, zatim strucnjake koji rade na automatizovanju ili u redakciji, te ljude, kao što sam ja, koji imaju generalan pristup ovom poslu i pomažu medijskim organizacijama koje rade pod teškim društvenim i ekonomskim okolnostima. Upravo iz ovih razloga je teško definisati profesiju medijskog konsultanta.
Više detalja o publikaciji i link za download možete naći na njihovom sajtu.
Moje konsultantsko iskustvo je takvo da je obično uključivalo analize i evaluacije sadržaja nekog medija, zajedno sa pratećim informacijama o položaju i značaju tog medija u okviru konkrentog medijskog sistema i drugih medija, kao i preporuka za poboljšanja u sadržaju, formi i odnosima sa javnošću.
Svaki se posao čini lakšim nego što jeste kada ga drgi rade. Novinari su, recimo, ubijeđeni da urednici pametuju i kao puzzle slažu tekstove što ih oni pišu. Urednici, opet, vjeruju da je lakše napraviti radijski intervju s drvetom nego od tokova svijesti žurnalista složiti smislen tekst sa, barem, dragocenim poluinformacijama. Jozo Martinović je radni vijek potrošio na to da bude važan i da mu niko ništa ne može narediti. Uzalud. (...) Izlazili su, nije da nisu, njegovi izvještaji o svemu i svačemu, ali je za polovinu napisanog morao potrošiti dan da ubijedi nekoga kako je važno da javnost zna za krizu u, recimo, visočkoj ženskoj odbojci. Drugu polovinu je pisao pod prijetnjom otkazom i nakon što bi savio kičmu pred urednicima.
Jozu je, treba priznati, obasjalo sunce s istoimene piramide. Uredno je dobijao prostora koliko želi za razgovore i izvještaje, reportaže i fotoreportaže, priče iz davnina i novovremena epohalna otkrića.
Hrvatska pesnikinja, spisateljica i novinarka Milana Vuković Runjić objavila je nedavno knjigu baziranu na ličnom iskustvu rada u Jutarnjem listu: Demoni i novinari - istinita priča o redakciji u recesiji. Iz naslova je prilično jasno o čemu bi se moglo raditi (a s obzirom na to da je autorka pre nekog vremena u tim novinama dobila otkaz može se zamisliti i ugao iz kojeg se o svemu piše). Prvo poglavlje može se pročitati on-line.
Evo kratke ilustracije:
“Pa kakva je to atmosfera u Jutarnjoj zvijezdi”, pitala je, praveći se naivnijom nego što je bila. Naravno da se vodio rat, kao uvijek, kao svuda, do istrebljenja, u kojem su slabiji smjerno polagali glave na panj. Čovjek je čovjeku bio ne samo vuk, već i ris, tigar, bilo što zubato i oštrih očnjaka.
Promocija knjige bila je ujedno i promocija ' kulturnog trač' časopisa koji je autorka pokrenula - Sajam taštine. Više o svemu ovde.
Ja lično njihov radio program ne slušam, mada znam ljude kojima je on zakon (kako bi se to žargonski reklo). Na televiziji vrlo rado pratim jutarnje Prelistavanje kad Velja Popović dovede goste, zatim njegov Nivo 23, Lagume Biljane Vilimon, a za Beograd noću Dragane Ćosić ne znam šta se desilo, inače mi je i ova emisija bila odlična.
Evo nekoliko delova iz teksta Vere Didanović u današnjem Vremenu ovim povodom:
"Dobri duh Beograda" 1. aprila slavi 40. rođendan i valja mu na tome čestitati. I to ne samo zbog godina (respektabilnih – reč je o drugoj po starosti televiziji u Srbiji) već i zato što je u mnogo čemu bio pionir, zato što je padao glasno i ustajao nenametljivo, zato što je uvek nastojao da pomogne u rešavanju životnih problema običnih ljudi i zato što, za razliku od većine elektronskih medija, ima – kulturnu redakciju.
(...)
Zamišljen kao informativna, obrazovna i zabavna gradska stanica, Studio B je program koncipirao prema receptu američkih FM stanica i vodećih evropskih nesistemskih stanica, poput Radio Luksemburga – više muzike, manje priče. To je značilo red muzike, nekoliko informacija važnih za gradsko stanovništvo, i onda ponovo muzika. A da bi se izbeglo padanje u zamku beskonačnog pričanja, u studiju je stajao i jedan "semafor" koji je uključivao "crveno" svaka tri minuta.
(...)
Sredinom sedamdesetih, Studiju B se pridružio i Duško Radović, da svojim aforizmima sugrađanima poželi dobro jutro i skrene im pažnju na važne stvari koje se suviše lako zaboravljaju.
(...)
Napokon, u sredu 28. marta 1990. krenulo je emitovanje TV programa – koji je prekinut posle samo 60 minuta, akcijom saveznog sekretarijata za saobraćaj i veze.
