Magazin Monocle

Julski broj časopisa Monocle (na slikama, i jedini koji za sada imam) posvećen je istraživanju o kvalitetu života u gradovima širom sveta. Sistematično, informisano, odmereno, duhovito, dobro-izgledajuće su kvaliteti koje je teško ne primetiti. Osim redovnih mesečnih tematskih izdanja (a većina tema je, bar meni, odlično izabrana i intelektualno uzbudljiva), imaju i dva posebna sezonska izdanja - jedno posvećeno Alpima, drugo Mediteranu.
O britanskom časopisu sam saznala početkom godine u omiljenoj rubrici omiljenih novina - kroz portret glavnog i odgovornog urednika Monocle: Tyler Brûlé akka Mr. Zeitgeist.
Od tada i pratim njegovu nedeljnu rubriku u Financial Times. Tekstovi (nekad previše snobovski, ali barem sa pokrićem) bave se uglavnom lifestyle temama, putovanjima, aerodromima, hotelima, kulturološkim razlikama, razlozima za i protiv posedovanja kućice na ostrvu blizu Stokholma, raznim japanskim lepotama i čudima..

U jednoj od skorašnjih kolumni bavio se krizom štampe i šta uraditi protiv nje. Savet, uratko, glasi: Razlikujte se. 
Njegov pristup je ovaj: Napravite odličan, specifičan osnovni proizvod i ne gubite vreme na Internet:

As many publishers shift resources to tablet editions (I’m still waiting to see a sustainable advertising model for this format) and developing Twitter teams to push traffic to their core brand (a tremendous waste of money at the expense of real journalism and a terrific way to actually divert people from your core product), the real issue facing publishers is “differentiation”.


Drugim rečima:

Spend a bit of time at a US newsstand and it’s clear that the crisis in the magazine industry isn’t so much about plastering covers with hash-tags, the problem is that everything feels and looks alarmingly the same – the cover stock is identical across a variety of magazines, the varnishes too.
Open up any US consumer magazines and you’re likely to find the paper is similar, the style of photography (lighting, composition, crop) is the same and the layout is dull and unchallenging.

Umesto toga, kaže Mr. Brûlé, štampa, prvenstveno časopisi, trebalo bi da se posveti svojim najvernijim čitaocima: Onima koji traže nešto novo i dobro za čitanje.

Može li neko da ovu poruku prenese domaćim izdavačima i urednicima?

Džuboks ili: Koliko će trajati to što radite?

Pisala sam ranije o časopisu Džuboks i njegovom značaju u jugoslovenskom društvu u procesu većeg uticaja Zapada, društvenih i muzičkih promena, usvajanja novih stilova...

U novom broju Vremena je, pred koncert koji obeležava trideset godina postojanja Partibrejkersa, opširan intervju - Zoran Kostić Cane, jedan jedinstveni.

Između ostalog kaže:

"Muzika ima terapeutsko dejstvo. Pa i svi ti "Džuboksi", koje sam od broja 54 počeo da kupujem, za svaki broj se budim i idem da ga kupim. I danas me to prati, stalno se raspitujem ko ima stare brojeve. Ja sad imam sve brojeve "Džuboksa", od prvog broja, a ove od broja 54 naovamo – te sam milijardu puta pročitao. Sve sam upijao. Oni su i dalje očuvani, kao i moje ploče."

Kad pročitate ovakve reči shvatite da teorija po kojoj novine žive jedan dan (ili sedam, trideset...), nekada definitivno nije tačna.
A onima koji se bave medijima podsećanje da njihov rad može biti živ i za nekoliko decenija. Naravno, ako to zasluži.

P.S. Popboks.com (sećate se?) ima online arhivu Džuboksa, barem jednog dela.


fotografija je odavde

Fanzini - Društvene mreže Novog talasa...

... i drugih pojava u drugoj polovini XX veka










Izložba Poslednja mladost u Jugoslaviji završena je juče u Muzeju istorije Jugoslavije. Bavila se muzikom i društvenim kontekstom (uključujući politiku, kulturu, sport) u periodu od 1977. do 1984:

Izložba Poslednja mladost u Jugoslaviji bavi se produkcijom omladinske alternativne pop kulture u SFRJ krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina 20. Mladi autori, ohrabreni slobodama koje je osvojio pank pokret, uvode nove forme izražavanja i delovanja u kulturu. Novu nezavisnu muzičku scenu prate fanzini, omladinska štampa, ali i oficijelni mediji, poput Radio televizije Beograd. Oko muzičke scene se organizuje društveni život kao spoj koncerata, žurki, spontanih umetničkih akcija, tribina... Uradi Sam princip gotovo da briše razlike između publike i izvođača - kroz improvizaciju i eksperiment nastaje bogata produkcija flajera, postera, audio kaseta, stripova, slika, fanzina i časopisa.

Bitan fenomen tog perioda bili su fanzini, publikacije nastale po principu do-it-yourself, često vezane za muzičku ili umetničku grupu, mada su kreativne ličnosti iz različitih sfera bile često povezane u projektima, u isto vreme i tvorci i publika: muzičari, pisci, fotografi, kreatori, novinari..
Zanimljiva pojava 80ih bio je i časopis Izgled. O njemu su govorili nedavno i autori ove izložbe za Blic.


Takođe, tekst o Izgledu objavljen je u Blicu i 2007.

Između ostalog se kaže:

Ceo koncept „Izgleda“ bio je baziran na novom životnom stilu urbanih momaka i devojaka koji se noću zabavljaju, a danju uglavnom spavaju ili smišljaju neke neverovatne konceptualne umetničke akcije. U časopisu je bilo pregršt fotografija lokalnih faca sa žurki, mladih i dekadentnih nastavljača pop filozofije Endija Vorhola. Urednik Vlaja Jovanović nikada nije ni skrivao da mu je Vorhol najveći idol i na određeni način je koncipirao „Izgled“ kao Vorhol svoj slavni „Intervju“. Intervjui su bili vorholovski opušteni.

Za one koji bi da više saznaju o društvenim pokretima kod nas od 1968. pa do danas (uključujući i period Novog talasa, preporučujem ovu zanimljivu studiju)

Neki od glavnih protagonista ove izložbe i tog perioda, viđeni i juče na izložbi, preselili su se kasnije u teme obrađene Izveštajem o medijima, ali to je već neka druga priča.

I, da, izložba je završena juče, a danas je proglašen dobitnik NIN-ove nagrade. Ove godine to je Slobodan Tišma, još jedan od protagonista Novog talasa i još štošta.

Ponekad vas mediji nenadano zabave

Portal Novog magazina, juče u epizodi 'Strejt department' (očekujem da će u nekom momentu korigovati grešku).

Ovde je raniji post o pokretanju Novog magazina

(Hvala Eric Gordy koji je skrenuo pažnju)

Serbian Press Council

Establishing Serbian Press Council has been a long story.

Actually, it has started soon after the October 5, 2000 changes in Serbia (in the photo, the cover of daily Blic - which is today celebrating its 15th anniversary - from October 6, 2000).

With the support of Norway, the Press Council has finally started its work and receiving complaints yesterday.

It remains to be seen what would be the Council's impact on Serbian media scene. (For accountability issues and the state of affairs in Serbian print media and beyond, I recommend our study on Serbian Media Landscape).

Let's hope that some of the experiences and good practices from Norwegian Press Council will be implemented in Serbian context too.

IT Media

Ovog puta samo kratka vizuelna beleška: Odmor u Italiji iskoristila sam (i za) jednostavno uživanje u italijanskoj štampi i jeziku.

Basta cosi.

Vlasnici štampanih medija u Srbiji

Kada je u pitanju oblast štampanih (ali i elektronskih) medija, medijska slika Srbije je specifična po dve stvari: Netransparentnost vlasništva i prisustvo države (još uvek) kao delimičnog vlasnika u medijima (Politika, Večernje Novosti, Dnevnik).

Ovom temom bavio se Blic u svojoj seriji istraživačkih tekstova "Ko poseduje Srbiju?"

Tekst možete pročitati ovde.

U svojoj analizi nacrta Medijske strategije (nastale na osnovu prošlogodišnje Studije, od koje, čini mi se, nije ostalo mnogo - što je, po meni, šteta), Jovanka Matić piše da bi rešavanje ovih pitanja trebalo da bude među prioritetima. Makar sada, ako već nije ranije. Jedna od njenih zamerki (krajnje opravdanih) je i ta da se predviđa (eventualno) smanjenje ili ukidanje poreza za štampane medije, ali se tu ne pravi razlika između tabloidnih i komercijalnih izdanja i novina kojima je imaju pozitivne društvene funkcije (lokalne, izdanja za decu i mlade i sl).

Tri jubileja

Ovih dana tri štampana medija obeležila su jubileje: Dnevni list Danas - 5000. broj. Časopis Republika - 500. broj. Magazin Status - 100. broj.

Ne samo da je veliki uspeh da su svi oni preživeli u prethodnu deceniju i po, već je i veoma značajno što se to desilo.

Čestitke!

Kad se sretnu Zdrav život i haški optuženici...

...nastanu medijske pojave koje je bilo teško zamisliti.

No, uz malo podsećanje da je ovo časopis u kome je Radovan Karadžić u izdanju Dragan Dabić svojevremeno pisao, onda je u pitanju...i dalje vrlo bizarna situacija, samo šireg obima.

Ruski mediji ovih dana

Pročitala sam u poslednje vreme dva zanimljvia teksta vezana za ruske medije.

Prvi je o reality programima i o TV programu uopšte. Tekst su preporučile Biljana Srbljanović (u prošlom broju NIN) i Tina Brown, pa pošto ih obe jako cenim, odmah sam se bacila na čitanje. U pitanju je lična priča Petera Pomerantseva o vremenu koje je proveo radeći na adaptaciji stranih reality programa za ruske televizije, ali i u drugim TV žanrovima. Odlično štivo koje govori puno o ruskim medijima, društvu i njegovim vrednosnim premisama, tokovima novca, uticaju politike.

Evo kako je Biljana Srbljanović to opisala (u pomenutom intervjuu u NINu od 26. maja):

Nedavno je London Review of books objavio odličnu studiju stanja medija u Putinovoj Rusiji, posebno kroz sliku popularne, masovne kulture. Ruska televizija je, kao i naša, odlučila da se modernizuje tako što će bukvalno primeniti model programa koji su popularni na Zapadu. Preneli su u savremeni ruski kontekst popularne rijaliti formate ili komične serije i na osnovu popularnosti jasno se vidi u kakvom je stanju to društvo. Na primer, kada su u Rusiji pokušali da naprave njihovu verziju šou-programa „Šegrt” - to je ono kad Donald Tramp „podučava” kako se postaje uspešan biznismen u liberal-kapitalističkom svetu - rijaliti je već prve sezone propao. Jednostavno, osobine zapadnog biznismena - biti preduzimljiv, vredan, ne prezati ni od jednog posla, biti spreman da radiš više i duže od drugih, čak i one poslove koje niko neće - sve je to potpuno protivrečno osobinama uspešnog ruskog tajkuna, koji je veliki samo ako ništa ne radi, samo ako drugi za njega rade, samo ako se bez truda može domoći moći, novca i položaja. Posao se ne dobija na konkursu i osobine kao što su otvorenost i spremnost na rad nisu na visokoj ceni. Naprotiv, program „Survival Russia” je doživeo nezapamćeni uspeh, jer je to model koji se prepoznaje: uzmeš grupu ljudi, pa ih izoluješ, ponižavaš i maltretiraš, to je ono što su ruski gledaoci prepoznali kao svoje, kao predominantni model koji je još uvek na snazi u tom društvu. U tome sasvim ličimo na njih, taj model je i kod nas na snazi, ali nisam sasvim sigurna da tome treba da se radujemo.

O ruskoj medijskoj sceni dovoljno govori i to da je svoj TV show dobila i Anna Chepman, jedna od osoba deportovanih iz Amerike zbog umešanosti u špijunažu.

Drugi tekst je iz The Moscow Times, a govori o štampanim i online medijima: Deep-Pocketed Owners Closing Media Outlets.

Suština je u tome da je ruskim bogatašima relativno dugo odgovaralo da imaju svoje publikacije preko kojih bi širili svoj uticaj i interese, ili im se jednostavno dopadalo da budu na neki način povezani sa medijima (podsećam i na ruska izdanja Snob i ruski Tatler). Međutim, taj period se, izgleda, završava, pa se i štampani i mediji na Internetu gase, a novinari i urednici dobijaju masovno otkaze.

Osim političkih pritisaka, izgleda da su i ekonomski problemi sve prisutnija realnost ruskih medija.

Welcome to the club.

Kraljice naslovnih strana: Melina Merkuri

Life, 1966.

Vogue, 1962.

Reći da je Melina Merkuri kraljica (naslovnih strana - podsećam na Džeki i Dajanu) možda nije odgovarajuća. Jer, nju, ni manje ni više nego Njujork Tajms, naziva boginjom: A Greek Goddess Who Was Very Real.

***

Vest: "Povodom 90 godina rođenja grčke umetnice i političke aktivistkinje Meline Merkuri, u Muzeju Kinoteke u Beogradu otvorena je retrospektiva njenih filmova i predstavljena autobiografija „Rođena kao Grkinja“. U Centru Helenskog fonda za kulturu priređena je izložba fotografija koja traje do 8. aprila. "

Pa, tu vest sam pročitala prekasno, nakon što sam slučajno otkrila njenu autobiografiju "Rođena kao Grkinja."

RTS još kaže: "Izjava Meline Merkuri: „Rođena sam kao Grkinja i umreću kao Grkinja", kada joj je u vreme vojne hunte u Grčkoj oduzeto državljastvo, lajtmotiv je izložbe fotografija koja prati umetnički i politički put energične i svestrane ličnosti. (...) Doprinos slavne glumice u oblasti kulture bio je nesebičan i u evropskim razmerama. Merkurijeva je kreator ideje o evropskoj prestonici kulture koja je zaživela 1985. godine. To priznanje za koje konkuriše i Beograd i danas se dodeljuje glavnim gradovima sa bogatim kulturnim nasleđem i ponudom."

Ukratko, Melina Merkuri bila je osoba koja je spajala glumu, pevanje (puno snimaka na You Tube), politički i kulturni angažman, koja je prelepo izgledala i imala harizmu, znala da se zabavlja i užva, a da se u isto vreme hrabro bori. Iz njene odlično napisane knjige saznaćete puno o Grčkoj tokom više decenija, njenoj karijeri, znamenitim ličnostima tog doba, o životu Grčke za vreme diktature, o stranim medijima i političarima koji su se često vrlo cinično odnosili prema dramatičnoj situaciji u Grčkoj na kraju 60ih i početku 70ih.

Uz njenu autobiografiju, mnoge rupe u znanju biće popunjene, a u isto vreme ćete čitati zabavno štivo. Što se retko dešava u istoj knjizi.

Novi Magazin

Iz štampe je izašao prvi broj časopisa Novi Magazin. (Ili: Facebook stranica):

"O ozbiljnim temama pišemo lako i jednostavno, ali bez banalizacije; o zabavnim sa uvažavanjem, jer je i zabava ozbiljna profesija. Bogato ilustrovan i grafički atraktivan. Svake nedelje, na 100 stranica, najvažnija domaća i svetska zbivanja."

Nešto više o ovoj publikaciji možete pročitati ovde.

Utisci na osnovu prvog broja: Poznata imena (Nadežda Gaće, glavna urednica, Miša Brkić, Mijat Lakićević, Ivan Čolović, Dušan Veličković, Milorad Ivanović i drugi), solidan izbor tema i solidna obrada istih.

Ukratko: OK.

I još: pozitivno je da se pokrene novi časopis sa ne tabloidne, ne politički reakcionarne strane.

Iskusni će reći da prvi broj po pravilu nije merilo kvaliteta novina, dakle, za neko vreme će se pokazati da li je uredničko-novinarska i logistička energija dovoljno jaka da osveži newsweekly scenu kod nas.

Like it or not...

...THE venčanje je sutra.

A tu je i kraljica (naslovnih strana) u nastajanju.

Ako je odgovor NOT - naći ćete istomišljenike ovde.

Ako ste radoznali, a gledanje TV prenosa nije raspoloživa opcija, možete pratiti mnoge Internet izvore, uključujući Tinu Brown na Twitteru.

Putujući...

Putujući, ima se vremena uglavnom samo za listanje novina i usputno slušanje TV programa, većinom vremenske prognoze.

Ali se zato vidi i nauči još mnogo šta drugo.

Puno dobrih fotografija sa Water Reporting Trip u Portugalu za pobednike blog takmičenja o vodi u organizaciji the European Journalism Center (EJC) možete videti ovde. Ili pročitati u ovom blog postu.

I je najlepši

Govoreći o Portugalu i portuglaskim medijima, evo jedne aktuelnosti. Portugalski dnevni list I nedavno je proglašen za najbolje dizajniran štampani medij na svetu.

Na njiovoj flickr stranici, još puno slika. Enjoy.

U Japanu se menjaju načini komuniciranja

Usled svih katastrofalnih događaja u Japanu tokom prethodnih nedelja, mnogi od savremenih sredstava komunikacija postali su nedostupni. Zbog toga su građani prinuđeni da se okrenu nekim alternativnim i starijim komunikacionim kanalima.

Evo nekoliko odlomaka iz teksta Njujork Tajmsa:

In a technology-crazed nation where many people were glued to cellphones and accustomed to the Internet’s nearly instantaneous access to information, being cut off has proved disorienting and frightening. Many local governments in the hardest-hit areas, desperate to reach residents with important emergency information, have reached into the past for more tried-and-true means of communication, including radios, newspapers and even human messengers.

(...)

Throughout the country, people have turned to low-tech alternatives in their sometimes frantic search for news of loved ones in quake-affected areas. They have posted notices on bulletin boards and recorded tearful pleas on television. Even in Tokyo, normally a high-tech showplace for the nation, residents have turned to improvisation.

(...)

“In a disaster, radio has been the best way to get real-time information,” said Mr. Hashimoto, a 56-year-old magazine editor who said he had long dreamed of starting a radio station. “All you need is a hand-held receiver and batteries, or a car radio.”

(...)

Many shelters are also printing their own mini-newspapers. In his free time, Katsutoshi Maekawa, a city employee who works at the Sokei Elementary shelter, produces the Sokei Community Daily, a one-page newsletter that tells refugees here about events at the shelter and surrounding neighborhood.

NYT: No More Casual Clicking...Barem ne besplatno

Foto: Uživam u jednom od septembarskih vikend izdanja štampanog NYT

U konkurenciji sa raznim drugim oblicima internet izdavaštva, tradicionalni mediji su otvorili svoje elektronske arhive za besplatan pristup, te je sada moguće veoma lako pratiti pisanje o različitim temama i ličnostima u dugom vremenskom periodu.

Ovo je odlomak iz mog prvog posta na ovom blogu, iz 14. decembra 2007. Odnosno iz perioda onlajn-medijskog optimizma, prisutnog i u ovom tekstu koji sam u to vreme napisala za sarajevski Netnovinar magazin.

Tri i nešto godine kasnije, Njujork Tajms je ozvaničio da je taj optimizam bio preteran. Te su rešili da vrate sistem plaćanja za čitanje tekstova u njihovom Internet izdanju (osim dvadeset besplatnih tekstova mesečno - moraćemo pažljivo da biramo):

For years, newspaper companies have been offering Web access free in hope that the online advertising market will cover their costs. But while online advertising has grown, it has not increased quickly enough to make up for the decline in traditional print advertising.

Ipak, ovaj korak je vrlo rizičan:

“The nature of how we access news online, in an episodic way throughout the day, tells me people just aren’t going to pay,” said John Paton, chief executive of the Journal Register Company, which publishes papers in the Midwest, upstate New York and Connecticut. “And of course there’s the 15-year history of people not paying. We’ve trained them not to.”

Šta će se desiti, videćemo.

Što se mene tiče, uvođenje plaćanja na moj najomiljeniji medijski sajt je jako veliki problem, ali...tako je kako je. Bare za sada.

Arianna Huffington na Twitteru slavodobitno kaže: "from now on, at @HuffingtonPost, the first 20 articles you view are free. of course, so are all the ones after that." Na šta joj se lako može odgovoriti da to i nije neki problem kad blogere ne plaća, a dobar deo sadržaja preuzima iz drugih publikacija.

Dodatak: Pristup NYT tekstovima će biti besplatan kad se stiže preko linkova na blogovima i drugde, a navodno i preko ovog Twitter naloga.

Osmomartovski

The Power of Yoga

Newsweek Covers: Women Through the Decades

Pokrenite svoju radoznalost

OK, za 8. mart od mene tri naslovne strane (iz starih i novi(ji)h medija), dva teksta vredna čitanja, jedno generalno podsećanje/podstrek.

Malo li je?

Ah, da, evo i nekoliko starih postova na temu žena i medija:

Ženski internet

Ženski časopisi u Jugoslaviji 1960ih

Žene u medijima, dva slučaja za priču

Žene u medijima su zapostavljene

Moda, novinarstvo i cenzura

Da li su blogerke diskriminaisane?

They Don't Care...

“You have to basically make the assumption that they have absolutely no interest in you whatsoever...There is so little attention to spare, you have to make sure that where their window of attention is open, you’re in.”

Tina Brown o planovima za ponovno oživljavanje Newsweeka u doba kada magazini ove vrste gube na značaju i popularnosti, i postavlja se pitanje imaju li uopšte budućnost, i kakvu.

Photo source

Biseri sa buvljaka

Na večerašnjem književno-multimedijalnom eventu Krokodil Aleksandar Zograf je prikazao deo svoje kolekcije predmeta nađenih na buvljacima.

Na prvoj fotografiji je Politika koja je izašla u nedelju 6. aprila 1941. godine. Neko je uspeo da je kupi. I sačuva. (Podsećam, bombardovanje je bilo u šest ujutro).

Na drugoj, dve stranice iz časopisa Policija iz 1920-neke (zaboravila sam tačnu godinu). Osim ovog rečnika šatrovačkog, novinar lista je napisao i priču na šatrovačkom, a uz nju i prevod na srpski.