IT Media

Ovog puta samo kratka vizuelna beleška: Odmor u Italiji iskoristila sam (i za) jednostavno uživanje u italijanskoj štampi i jeziku.

Basta cosi.

Film "Tabloid"

Baš u jeku najnovije afere u nizu Murdoch & comp, u Americi je počeo da se prikazuje film Tabloid, koji govori o jednom od skandala vezanih za britanske tabloide 70ih godina.

Kritike su dobre. Tako da, eto ideje za letnji bioskop...

Columbia University. Tradicija, inovacija i izuzetne ličnosti

Tokom boravka u Njujorku prošlog septembra, posetili smo i Univerzitet Kolumbija.


Tu smo razgovarali sa Džošom Fridmanom, šefom katedre za novinarstvo. I vrlo srdačnom i prijatnom osobom. Više o susretu sa njim u tekstu Andree Arzaba.

Pisala sam i sama o ovom dobitniku Pulicerove nagrade za novinarstvo u tekstu objavljenom prošle jeseni u Ekonomistu (biće to, inače, moj poslednji tekst u našim novinama dok se nešto bitno ne promeni).


Čisto kao ilustracija kakav je čovek u pitanju:

Džoš Fridman, dugogodišnji novinar, dobitnik Pulicerove nagrade 1985. za izveštavanje o gladi u Etiopiji, izveštač sa Balkana 90ih godina i član borda Komiteta za zaštitu novinara, još uvek pamti medijske ličnosti i organizacije u Srbiji. Na prestižnom njujorškom univerzitetu Kolumbija, gde smo i razgovarali, direktor je Međunarodnog programa na poslediplomskim studijama novinarstva. Njegova poslednja pozicija, pre dolaska u akademski svet, bila je: šef biroa Njuzdeja pri Ujedinjenim Nacijama. Kako je tih dana u toku zasedanje Ujedinjenih Nacija o ostvarivanju Milenijumskih razvojnih ciljeva (osam ciljeva postavljenih 2000. godine koji moraju biti ostvareni do 2015. godine, a među kojima su: borba protiv gladi, neravnopravnosti polova, borba za poboljšanje zdravstvene zaštite, protiv ugrožavanja životne sredine…) pitamo ga o tome kako je izveštavati iz Ujedinjenih Nacija. Njegov odgovor veoma je kratak: «To je nešto najdosadnije».

***

Ovih dana objavljen je u Njujork Tajmsu tekst o tradicionalnom kursu o književnom izdavaštvu na Kolumbiji: E-Book Revolution Upends a Publishing Course.

Bio bi to još jedan od tekstova o letnjim kursevima i promeni od tradicionalnog izdavaštva ka onom digitalnom, da nije ovoga: Kurs postoji od 1947. godine. Traje šest nedelja. Prvo je bio na Harvardu, a onda je premešten na Kolumbiju. Što je zgodno, jer studenti mogu i da se sretnu sa svakodnevnim životom u svetu izdavaštva, i to baš u Njujorku. Mnoge poznate ličnosti iz književnog sveta su završile kurs. Ne retko studenti već tokom njegovog trajanja dobiju posao.

Dakle, sasvim suprotno poplavi kurseva sumnjivog kvaliteta gde se obučavate za nešto, ulažete u svoje znanje i sposobnosti, tvrde vam da ste na najboljem mestu...A onda se desi...ništa. Pojave se novi kursevi, spin majstori i sveznajući edukatori.

Divno je znati da postoje institucije, makar i daleko, čiji ljudi i kredibilitet nisu pojeftinili.

Za kurs na Kolumbiji treba spremiti 6990 dolara.

Poređenje medijskih sistema

Ako bi trebalo da preporučim jednu knjigu iz oblasti medija, koja na sveobuhvatan, jasan i pametan način daje globalan uvid u medijske sisteme širom sveta, bila bi to ova: Comparing Media Systems - Three Models of Media and Politics (Daniel C. Hallin i Paolo Mancini).

Autori su medijske sisteme zapadnog dela sveta podelili u tri grupe:

- Mediteranski (Italija, Grčka, Portugalija, Španija i Francuska)

- Severno/Centralnoevropski (Norveška, Finska, Danska, Švedska, Holandija, Belgija, Švajcarska, Nemačka, Austrija)

- Severno atlantski (SAD, Kanada, Velika Britanija i Irska).

Svaki od njih je, kako autori vrlo precizno pokazuju, usko povezan sa društvenim i političkim sistemima dominantnim u tim zemljama. I to ne samo danas, već kroz istoriju poslednjih nekoliko vekova.

Iako u javnom diskursu (akademskom, donatorskom i dr.) postoji tendencija da se naglašava i potencira razvoj medija u skladu sa liberalnim, severno atlantskim modelom, oni ukazuju i na to da (iako taj sistem ima dosta kvaliteta), zapravo svaki sistem odražava razvoj medija specifičan za sredinu u kojoj je nastao. Zato i ne podržavaju vrednosnu hijerarhiju medijskih sistema, bar ne onu koja bi se odnosila na sve odlike pojedinačnih sitema.

Za prvu informaciju o radu na ovoj komparativnoj analizi, šta su bili izazovi, a šta nedostaje, predlažem ovaj intervju sa Danielom Hallinom.

Vlasnici štampanih medija u Srbiji

Kada je u pitanju oblast štampanih (ali i elektronskih) medija, medijska slika Srbije je specifična po dve stvari: Netransparentnost vlasništva i prisustvo države (još uvek) kao delimičnog vlasnika u medijima (Politika, Večernje Novosti, Dnevnik).

Ovom temom bavio se Blic u svojoj seriji istraživačkih tekstova "Ko poseduje Srbiju?"

Tekst možete pročitati ovde.

U svojoj analizi nacrta Medijske strategije (nastale na osnovu prošlogodišnje Studije, od koje, čini mi se, nije ostalo mnogo - što je, po meni, šteta), Jovanka Matić piše da bi rešavanje ovih pitanja trebalo da bude među prioritetima. Makar sada, ako već nije ranije. Jedna od njenih zamerki (krajnje opravdanih) je i ta da se predviđa (eventualno) smanjenje ili ukidanje poreza za štampane medije, ali se tu ne pravi razlika između tabloidnih i komercijalnih izdanja i novina kojima je imaju pozitivne društvene funkcije (lokalne, izdanja za decu i mlade i sl).

Studio B: Jedan pravi gradski prilog

Juče je u Vestima u 7 Studija B emitovan ovaj odličan prilog o parkovima. Preciznije: Zašto je u beogradskim parkovima (za razliku od evropskih metropola ili Njujorka, na primer, gde se u parkovima uživa na razne načine), zabranjeno gaziti travu, i kakve sve to ima veze sa nama i sa našom administracijom, i šta u svemu tome propuštamo.

Zanimljiv, kreativan, komparativan, životan prilog, pravo je osveženje u TV programima koji često pričaju o svemu sem o onome što nas zanima i intrigira na dnevnom nivou.

Žena ratnog reportera

U jednom od prethodnih brojeva Novog magazina objavljen je odlomak (isti ovaj) iz knjige "Are We There Yet" Rozi Vajthaus (Rosie Whitehouse). Autorka je bivša novinarka BBC i supruga novinara i ratnog dopisnika časopisa the Economist i drugih medija Tima Dzude (Tim Judah).

Devedesete su, sa malom decom (imaju ih petoro), proveli na Balkanu. Iskustva iz regiona uključujuju i život u Sarajevu na početku rata i napuštanje grada jednim od poslednjih aviona 1992. godine, život u Beogradu 1993. i tako dalje).

Završetak ovdašnjih ratova svakako nije kraj uzbuđenjima u ovoj novinarskoj porodici. Sledili su konflikti u Darfuru, Iraku..

U jednoj od kritika neko je napisao da je ovo idealno štivo ako pomišljate da budete ratni reporter(ka) ili da se venčate sa istim/istom. Evo i prikaza knjige u The Balkan Insight.