Preporuke

Danas, nekoliko preporuka:

- Viktor Marković (koga sam nedavno intervjuisala za tekst o Njuz.net) piše o tome kako je (još uvek) libijski vođa Gadafi dao eksluzivan intervju beogradskoj TV Pink, od svih medija, i šta je tom prilikom rekao (uz snimak tog razgovora).

- Eva Domijan, slovenačka blogerka, objavila je zanimljiv post o tome kako izgleda Armanijeva revija na Nedelji mode u Milanu iz ugla blogerke/press persone i koje je svetski poznate urednice tamo srela.

- Za kraj, ako vas interesuje kako bi se mogle na Twitteru izražavati neke poznate (žive i mrtve) ličnosti, možet pratiti: Vuka Karadžića, Slobodana Miloševića, Miroslava Miškovića, Velimira Ilića. Postojao je i nalog koji se vodio kao Dragan Đilas, ali je suspendovan pre više meseci.

photo source

They Don't Care...

“You have to basically make the assumption that they have absolutely no interest in you whatsoever...There is so little attention to spare, you have to make sure that where their window of attention is open, you’re in.”

Tina Brown o planovima za ponovno oživljavanje Newsweeka u doba kada magazini ove vrste gube na značaju i popularnosti, i postavlja se pitanje imaju li uopšte budućnost, i kakvu.

Photo source

Književno veče via Skype

Na več pomenutom Krokodilu, umesto najavljene Biljane Srbljanović, dobili smo njeno uključenje via Skype iz Bakua (Azejberdžan).

Iako bi prisustvo uživo bilo neuporedivo bolja stvar, Biljanina harizma i šarm voditelja Ivana Bevca i Kruna Lokotara učinilu su da sve ispadne dovoljno ok.

Biseri sa buvljaka

Na večerašnjem književno-multimedijalnom eventu Krokodil Aleksandar Zograf je prikazao deo svoje kolekcije predmeta nađenih na buvljacima.

Na prvoj fotografiji je Politika koja je izašla u nedelju 6. aprila 1941. godine. Neko je uspeo da je kupi. I sačuva. (Podsećam, bombardovanje je bilo u šest ujutro).

Na drugoj, dve stranice iz časopisa Policija iz 1920-neke (zaboravila sam tačnu godinu). Osim ovog rečnika šatrovačkog, novinar lista je napisao i priču na šatrovačkom, a uz nju i prevod na srpski.

Dokle mediji mogu da idu?

O trendu rastuće tabloidizacije medija, u koju spada, kako su je nazvali, i 'rasprodaja intime' za Blic govori psihoterapeut Zoran Milivojević. (BTW, komentari čitalaca teksta koji govore o ulozi novina, uključujući Blic, u stvaranju pijace za tu rasprodaju potpuno su na mestu).

Milivojević kaže:

Kako više nema građanska klase koja bi mogla da nametne svoje vrednosti, promenila se i definicija društveno prihvatljivog, što određene televizije i drugi mediji koriste kako bi zaradili na onome što masa traži.

- Mediji zadovoljavaju njihove potrebe i to nenormalno stanje preživljavanja kod nas traje 20 godina. Malo smo postali primitivni a ta reč znači jednostavni, spustili smo se za par stepeni civilizacijski i to se održava kroz žutu štampu i različite programe. Šta je društveno prihvatljivo definiše građansko društvo i zbog toga sada dosta stvari nije sankcionisano nego nagrađeno. To pokazuje kakvi smo zaista, da smo primitivni, da psujemo, da se ponašamo ovako, ne onako.

I, dokle tako? Milivojević zaključuje 'da će se situacija promeniti tek sa restitucijom građanske klase i kada svaka individua bude imala promišljen odnos prema životu i izboru onoga što želi da gleda. Dok se to ne desi neće biti relevatno da li je nešto degutantno, već samo da li se prodaje.'

Ja mislim da je sociološki gledano on potpuno u pravu, ali da postoje još dva faktora:

- Ovakva vrsta medijskih sadržaja postoji u različitim društvima, uključujući i ona sa razvijenom srednjom klasom. Na primer u Americi.

- Bitno je i pitanje regulative, i konkretnih sadržaja o kojima je reč.

Na primer, potez javne ličnosti koja izađe u javnost da priča o svom venčanju, razvodu ili bilo čemu drugom može vam se ne dopadati, no to je potpuno druga vrsta problema od reality programa koji ekstenzivno prikazuju vulgarnosti, međusobno psihičko i fizičko maltretiranje, alkoholne ispade i slično. Prvo je pitanje ukusa, drugo već pomera granice moralno prihvatljivog sadržaja za medije. Zato je, po meni, oštrija regulacija toga kakvi realitiji mogu da se prikazuju i kada (20 h, hello?) neophodna.

fotografija je sa sajta Z. Milivojevića

Beppe Severgnini o Twitteru

Naravno da su se pisanjem o Twitteru bavili mnogi, ali Beppe Severgnini piše sažeto i interesantno, zatim slušala sam ga i uživo (na druge teme, zajedno sa Popkitchen), najzad, Italijan je, a oni ne preteruju bavljenjem Internetom, pa ni pisanjem o istom, te je to tako sve zajedno interesantno, bar meni.

Evo nekih teza iz njegovog jučerašnjeg teksta o tome kako je i zašto Twitter dnevna vežba mentalne higijene.

(Za prevod na engleski je zaslužan Google Translate, za doradu prevoda ja).

- Twitter is not the younger brother of Facebook. If anything, his cousin... It is more critical, less sympathetic, but sharper.

- Twitter is a daily exercise for mental hygiene, a toothbrush for the brain.

- ...Compliments and criticisms there are immediate, original and fresh.

- For the time being, Twitter is a place for intellectually honest. Hysterical, vicious and cowardly have not yet discovered it. And if they find it out, I suspect that it is not for them.

- Twitter is an instant survey, a temporary Judgement, a joy, a circus, an academic seminar, an outlet, a mood, a way to understand the spirit of the time.

- The risk is addiction, which leads some people to tell their own day in every detail, but since not everyone is Joyce, the effects are sometimes perplessing. A small risk for having a good fun. An oxymoron of the twenty-first century, free and brilliant.

Ja bih dodala i vrlo efikasno sredstvo informisanja. Posebno u kriznim situacijama, o temama koje vas posebno i stalno interesuju, ili o onima za koje je dovoljno da u nekom momentu znate najosnovnije (taman toliko da stane u 140 karaktera) - a da kasnije, po potrebi, znate gde da se vratite i istražite detaljnije.

Šta još?

update:

Ah, da, i za podeliti user name/password za uređivanje sajtova državnih institucija.

photo source

Danube blogging

Ovih dana bavim se Dunavom, u okviru takmičenja na temu Voda, koje organizovao European Journalism Center.

Moji tekstovi su ovde.

Tema koju sam izabrala mi je vrlo inspirativna jer imam priliku da se bavim nekim od mojih omiljenih gradova, zatim ekologijom, istorijom, raznim umetnostima, društvenim pokretima...

Jasno je koliko je Dunav bitan za ovaj deo Evrope, ali tek kada se malo udubi u istraživanje pokazuje se da ima još mnogo nepoznatih slojeva dunavske priče.

See you there.

Mediji zajednice u Hrvatskoj

U Hrvatskoj je održan još jedan skup o stanju neprofitnih medija. (O prethodnom sam pisala ovde):

Hrvatska za razliku od većine zemalja EU ima tek 6 neprofitnih radijskih postaja i niti jednu televizijsku. Zašto su mediji koji proizvode javnu vrijednost zanemareni i kako dalje?

Baš kao i u brojnim drugim slučajevima, neprofitne medije u Hrvatskoj prate relativno dobri zakoni, no čini se da tu prestaje sve ono dobro što možemo reći u ovoj priči. (...) Takozvani mainstream mediji su sve tabloidniji, no tiraže im neobjašnjivo padaju, pa se postavlja pitanje trebaju li komercijalni mediji postati neprofitni kako bi ostvarili profit. Ovom zgodnom doskočicom je predsjednik Hrvatskog novinarskog društva Zdenko Duka ukazao na svu zbrku hrvatskog medijskog prostora u kojem su neprofitni mediji, prvenstveno portali i radijske postaje, potpuno zanemareni.

Situacija je i sa mainstream i sa medijima zajednice vrlo slična i u drugim zemljama u regionu, Srbiji i Bosni i Hercegovini, o kojima sam već pisala.

O aktuelnim temama vezanim za medije trećeg sektora u Evropi, pogledajte u najavi Amarc konferencije koja će biti održana krajem februara.

/community alternative media, radio, web portals, Europe, Croatia, Serbia, Bosnia and Herzegovina/

Photo source