Pročitala sam u poslednje vreme dva zanimljvia teksta vezana za ruske medije.Prvi je o reality programima i o TV programu uopšte. Tekst su preporučile Biljana Srbljanović (u prošlom broju NIN) i Tina Brown, pa pošto ih obe jako cenim, odmah sam se bacila na čitanje. U pitanju je lična priča Petera Pomerantseva o vremenu koje je proveo radeći na adaptaciji stranih reality programa za ruske televizije, ali i u drugim TV žanrovima. Odlično štivo koje govori puno o ruskim medijima, društvu i njegovim vrednosnim premisama, tokovima novca, uticaju politike.
Evo kako je Biljana Srbljanović to opisala (u pomenutom intervjuu u NINu od 26. maja):
Nedavno je London Review of books objavio odličnu studiju stanja medija u Putinovoj Rusiji, posebno kroz sliku popularne, masovne kulture. Ruska televizija je, kao i naša, odlučila da se modernizuje tako što će bukvalno primeniti model programa koji su popularni na Zapadu. Preneli su u savremeni ruski kontekst popularne rijaliti formate ili komične serije i na osnovu popularnosti jasno se vidi u kakvom je stanju to društvo. Na primer, kada su u Rusiji pokušali da naprave njihovu verziju šou-programa „Šegrt” - to je ono kad Donald Tramp „podučava” kako se postaje uspešan biznismen u liberal-kapitalističkom svetu - rijaliti je već prve sezone propao. Jednostavno, osobine zapadnog biznismena - biti preduzimljiv, vredan, ne prezati ni od jednog posla, biti spreman da radiš više i duže od drugih, čak i one poslove koje niko neće - sve je to potpuno protivrečno osobinama uspešnog ruskog tajkuna, koji je veliki samo ako ništa ne radi, samo ako drugi za njega rade, samo ako se bez truda može domoći moći, novca i položaja. Posao se ne dobija na konkursu i osobine kao što su otvorenost i spremnost na rad nisu na visokoj ceni. Naprotiv, program „Survival Russia” je doživeo nezapamćeni uspeh, jer je to model koji se prepoznaje: uzmeš grupu ljudi, pa ih izoluješ, ponižavaš i maltretiraš, to je ono što su ruski gledaoci prepoznali kao svoje, kao predominantni model koji je još uvek na snazi u tom društvu. U tome sasvim ličimo na njih, taj model je i kod nas na snazi, ali nisam sasvim sigurna da tome treba da se radujemo.
O ruskoj medijskoj sceni dovoljno govori i to da je svoj TV show dobila i Anna Chepman, jedna od osoba deportovanih iz Amerike zbog umešanosti u špijunažu.
Drugi tekst je iz The Moscow Times, a govori o štampanim i online medijima: Deep-Pocketed Owners Closing Media Outlets. Suština je u tome da je ruskim bogatašima relativno dugo odgovaralo da imaju svoje publikacije preko kojih bi širili svoj uticaj i interese, ili im se jednostavno dopadalo da budu na neki način povezani sa medijima (podsećam i na ruska izdanja Snob i ruski Tatler). Međutim, taj period se, izgleda, završava, pa se i štampani i mediji na Internetu gase, a novinari i urednici dobijaju masovno otkaze.
Osim političkih pritisaka, izgleda da su i ekonomski problemi sve prisutnija realnost ruskih medija.
Welcome to the club.
