Izbori, mediji i realnost

Izbora i izbornih kampanja imamo dosta, medija takođe, a ni realnosti (bogate događajima) ne nedostaje. Problem nastaje kad to troje treba uskladiti.

U novom broju Dosijea o medijima, publikacije Nezavisnog udruženja novinara Srbije, Snježana Milivojević, u tekstu koji sumira rezultate medijskog istraživanja izborne kampanje za predsedničke izbore 2008, piše da je za većinu birača izborna kampanja uglavnom medijska kampanja.

I objašnjava:

"Predsednik Boris Tadić, koji je na izborima 3. februara pobedio sa izrazito pro-evropskim programom, već u prvom predsedničkom pojavljivanju morao
je da poziva sugrađane da ne ruše ambasade, ne lome i ne pljačkaju strane prodavnice u Beogradu.

Građani koji su, uprkos velike polarizacije, većinski podržali evropsku budućnost, samo nedelju dana posle inauguracije predsednika, obreli su se u državi na novoj raskrsnici, sa novim rasporedom političkih snaga i potpuno suprotnom spoljno-političkom orjentacijom. Ništa od toga nije bilo tema u izbornoj kampanji, a ona na kojoj je predsednik pobedio, potpuno je zaboravljena."

Sada, nekoliko meseci kasnije, građani još umorniji, mediji i stranke u naizgled velikom poslu, a šta će posle svega biti sa realnošću, ko se usuđuje da prognozira?

Ugled Politike?

Već neko vreme (primer jedan - scroll down za intro teksta, primer dva) traju iznenađenja na temu Politike i njenog (ne)profesionalizma, a sve vezano za slučaj izveštavanja o navodnoj imovini Nenada Bogdanovića i kasnijoj prepisci između Borisa Tadića i Politikine urednice. Obično se pominje da novini njenog ugleda, pa onda neki od glagola u odričnoj formi (ne priliči, ili već nešto...)
Što se mene tiče:
1. Politiki se čini prevelika usluga koncentrisanjem samo na ovaj slučaj.
2. Koji ugled?

Talasi, talasići

Dosadu političko-javne-medijske sfere je prethodnih dana narušila pojava B92 Info kanala. Sveopšte oduševljenje naravno nije neophodno niti očekivno, ali je ovaj potez svakako predstavlja napredak u odnosu na to što imamo do sada, ako ništa drugo, bar kvantitativan.

Novinarima koji se bave (redovno ili usputno) TV kritikom prethodnih nedelja nije bilo dosadno: Tu je bio VIP Veliki brat, pa još na B92, ima li veće sreće za Politiku, Glas javnosti, tabloide, spremne na oštre kritike sa visine onih koji znaju da to nije prava kultura. Osvrnula se i Pop Kitchen i na ovu temu prošle nedelje. Sad kad se VB završio, moglo bi se možda malo udubiti i u sadržaje na televiziji za koju plaćamo (ili ne plaćamo) TV pretplatu. Samo je pitanje: Šta izabrati od toliko kulturnog, novog, svežeg, objektivnog, profesionalno i zanimljivo uradjenog programa?


Najzad, evo i jedne dobre vesti koja je verovatno prošla nezapaženije od prethodne dve:


"Slepa i slabovida lica na na novom internet sajtu RTV Studio B, mogu da se informišu o svim domaćim i svetskim događajima. Sajt ove gradske stanice je, za sada, jedini koji svakodnevne vesti i obaveštenja čini dostupnim licima s ovom vrstom hendikepa. Po novom Zakonu o informisanju, svi mediji će biti obavezni da svoje sajtove prilagode slepima." (Glas javnosti, 7. april).


Bilo bi lepo da Studio B takođe počne sa omogućavanjem naknadnog gledanja ili slušanja nekih od njihovih emisija, preko You Tube ili na neki drugi način.

A presto!

Maximalno

Od kad sam nedavno uzgred pomenula da se Jelena Žeželj, učesnica drugog serijala Velikog Brata, slikala za Maxim, na blog je tražeći baš to došlo na stotine ljudi. Tako da nemam dilemu šta je u vezi medija većini najzanimljivije.

Toliko o zabavnoj funkciji. Što se tiče informativne vs. manipulativne uloge medija, preporučujem tekstove iz online sfere - jučerašnje postove Agit Pop i Ivana Bevca.

***

Takođe preporučujem, ljubiteljima, a možda i protivnicima, večerašnju emisiju B92 (22 h) "Fenomen Velikog brata":

"Emisija koja se bavi fenomenom Velikog brata snimana je tokom 2007. i 2008. godine. Kroz razgovore sa psiholozima, sociolozima, bivšim učesnicima, gledaocima, pokušava se istražiti uticaj i širi društveni aspekt ovog rijaliti šou programa.
Emisija pokušava da osvetli korene popularnosti Velikog brata ali se bavi i skandalima, ljubavima, odnosima, profilom ljudi koji gledaju i učestvuju u ovakvom programu kako kod nas tako i u svetu. U emisiji učestvuju: Tijana Mandić, psiholog; Veran Matić, glavni i odgovorni urednik RTV B 92; Ana Mihajlovski, voditeljka Emotiona, Zorica Tomić, sociolog; Sava Radović i Olja Karleuša, bivši učesnici Velikog brata i VB VIP, Srđan Mitrović, filmski montažer i reditelj...
Emisiju je režirao Petar Ilić."

Medijska polunedelja

Ove nedelje dobili smo informaciju da će TV pretplata poskupeti ponovo.

Zašto?

Zato.

***

Povodom jubileja Studija B, u Nivou 23 gostovala je Lila Radonić. Sećajući se početaka TV Studio B na početku 90ih, vrlo je precizno primetila da je najopštija priča i sad ista kao i tada: Da li hoćemo u Evropu ili hoćemo nekim svojim putem u nepoznato, i sve vezano za to. Razlika je, međutim, u tome što se tada vodila daleko smislenija, angažovanija i zanimljivija rasprava, sa mnogo više aktera, a da se sada, manje više, medijska diskusija na tu temu svodi na izjave političara koji su za i koji su protiv (u njihovim formulacijama to obično glasi: da, ali...).

Kao komentar na njenu tačnu opservaciju dodajem da je to delom razumljivo iz nekoliko razloga:

1. Većina ljudi se smorila objašnjavajući nešto što je tako jasno. Ako 2008. i dalje nekome treba objašnjavati da je EU ok, onda je to stvarno zaludan i dosadan posao.

2. Većina medija je ili komercijalizovana, ili ima profesionalne-etičke i druge probleme (da se sad ne upuštam u tu temu)

3. Deo diskusije obavlja se u online svetu, na blogovima, forumima ili Facebook grupama.

***

Već sam pisala o problemima korišćenja interneta i blogovanju na Kubi. Danas čitam na Netnovinaru o tome da je blog "Generacion Y", Yoani Sanchez, blokiran za posetioce na Kubi. Blog ima i verziju na engleskom, ono što sam pogledala deluje vrlo zanimljivo - retka prilika da se čita o životu na Kubi iz prve ruke.

***

Jelica Greganović je na B92 blogu pre neki dan objavila post o tome kako postati i ostati novinar i kako sve to izgleda trenutno u Sloveniji kad ova zemlja predsedava EU - iste one za koju mi, kao što znamo, ni skoro 20 godina kasnije nismo baš rešili da li nam treba.