Jirgen Habermas o evropskoj javnoj sferi

Ne bismo smeli evropsku javnost da zamislimo hijerarhijski kao jedan novi sloj iznad nacionalnih javnosti. Reč je o umrežavanju samih ovih javnosti. Nacionalne novine i mediji moraju se otvoriti jedni za druge, tako da se, na primer, Nemci upoznaju sa time koje se rasprave vode u isto vreme o istim temama u Budimpešti, Parizu, Varšavi ili Londonu i obrnuto. Iste novine i kanali, koji danas izražavaju lokalne stavove i perspektive, moraju svoje membrane šire da otvore, i dopuste da širi informacioni tokovi u njih uviru i iz njih izviru.

Iz teksta "Treba pitati građane Unije kako oni zamišljaju budućnost Evrope", Danas, 12. jun 2009.

A o tome kako se u medijima u Srbiji izveštava o evropskim temama i Evropskoj uniji, pisala sam ovde.

/European public sphere, EU, media, Jurgen Habermas, Serbia/

EU, novi mediji, građani, mediji građanskog društva

Evropske institucije, koje su godinama bile poznate po svojoj nekomunikativnosti sa građanima i korišćenjem složenih birokratskih procedura za prenođenjem svojih odluka i debata, počele su da se menjaju. Takav je slučaj sa Evropskom komisijom, a ovom trendu priključuje se i Evropski parlament.

Danas 17. septembra piše:

Novi predsednik Evropskog parlamenta Jirži Busek dao je sebi zadatak da učini instituciju na čijem je čelu više prijateljski nastrojenom prema internetu, kao i da udahne život u debate u izuzetno dosadnom zakonodavstvu EU. Busek je sa svojih 69 godina sve osim tipičnog dekice koji uživa u penziji, kažu politički posmatrači. On nije samo prvi građanin istočne Evrope na čelu institucije EU, već je snažan zagovornik upotrebe novih medija za povezivanje evropskih građana sa političkim životom u Briselu i Strazburu (...). U svom inauguracionom govoru Busek je govorio o potrebi za „širom upotrebom novih tehnologija“ kako bi političke debate mogle da se vode širom EU. „Birači moraju da znaju kome daju glasove u evropskoj dimenziji“, rekao je i obećao da će obezbediti pristup na satelitskim i veb kanalima ne samo plenarnim sednicama, već svim radovima Parlamenta.

Evropski parlament je, takođe, prošle godine usvojio rezoluciju o pomoći medijima građanskog društva. U studiji pripremljenoj na zahtev Evropskog parlamenta („The State of Community Media in the European Union“) navodi se da mediji zajednice predstavljaju vrlo dinamičan i raznolik deo medijskog pejsaža Evropske unije. Ipak, malo je podataka o dometima ovog sektora, njegovim potencijalima i statusu organizacija medija zajednice u EU članicama. Istraživanje sprovedeno širom EU donosi zaključak da je razvoj medija zajednice trenutno u momentumu, kao i nastojanja sektora da se angažuje na evropskom nivou. Ovaj sektor značajan je za ostvarivanje raznolikih ciljeva koje EU ima u svojoj agendi i inicijativama. Među njima su i doprinos u ostvarivanju medijskog pluralizma i medijske pismenosti, potencijal da EU poveže sa lokalnim i regionalnim zajednicama, i da promoviše dijalog o različitim temama značajnim za funkcionisanje EU.

Nadajmo se da će evropske inicijative stići i do onih koji kreiraju medijski ambijent kod nas.

Uloga (aktivnih) građana je da ih na to podstiču.

Photo credit

/European Union, communication strategy, community media/

Parlamentarni TV ili radio?

Ne znam koliko već godina unazad, RTS i srpski parlament se nadmudruju da li ovaj prvi treba da prenosi sednice ovog drugog, pod kojim uslovima, i po kojoj ceni. Krajnje pitanje, u suštini, glasi: Ko će nam od ove dve institucije uzeti koliko novca?

Vest od 2. oktobra, Blic:

Radna grupa je danas u parlamentu održala sastanak kome su, između ostalih, prisustvovali Slavica Đukić-Dejanović i Tijanić, a na kome je direktor RTS kazao da je ta medijska kuća spremna da nastavi prenose skupštinskih zasedanja, ali uz uslov da parlament snosi polovinu troškova koju RTS ima, odnosno pola miliona evra. Sekretar parlamenta Veljko Odalović je rekao da bez preciznije analize ne može da prihvati da snosi tolike troškove.

Jedan od predloga je i osnivanje parlamentarnog TV kanala. Čak je početkom godine pisano da će on početi da radi od jeseni (to bi bilo sada). Izgleda da ovaj predlog i dalje važi, ali je rok neizvestan.

Ono o čemu se ne priča je mogućnost koju je sprovela Poljska: Osnivanje parlamentarnog radio kanala.

Radio Parliament was the first theme radio station in Central and Eastern Europe. Its task is to bring its listeners closer to the functioning of parliament, local government and NGOs. Most of its air time is devoted to broadcasts of parliamentary sittings, with also MPs', experts' and listeners' comments and opinions aired. A novelty is programmes on the work of parliamentary commissions and programmes showing the everyday work of MPs, senators and their meetings with electors.

Ova opcija ima brojne prednosti u odnosu na TV kanal.

Prvo, jeftinije je. S obuirom na to da bi se ovakav kanal plaćao iz budžeta (a ne bi bio privatna i komercijalna stanica), razlozi za štednju su jasni.

Drugo, ne postoji ni jedan razlog zašto bi smo gledali poslanike.

Nema razloga da budemo upoznati ni sa najnovijim varijantama radikalskih kostima, ni sa frizurama predsednice parlamenta (koja, btw. kad su zasedanja skupštine, dolazi svakog dana u frizerski salon u mom komšiluku).

Motivacija za izvođenje 'performansa' tipa polivanje vodom i slično, takođe bi verovatno bila mnogo manja.

U isto vreme, postojala bi mogućnost da, ko želi, bude detaljno upoznat sa tokom rada parlamenta i svim što je vezano za njegove odluke.

Slika je sa bloga dr Mise, ima i prigodan post.

Ekonomska i medijska kriza na delu

Vidim danas da ženske novine Lisa svojim čitateljkama poklanjaju - kuhinjski sunđer!

Moglo bi se reći: Komplet za pranje prozora na jednom mestu.

Popularnih italijanskih časopisa (Gioia, Gente), koji su imali odlične poklone, već mesecima nema. A ja sam baš volela i da ih čitam. Pitala sam kolportera, kaže da više nema poklona, pa ih ne naručuju.

Šteta.

photo credit

EU kaže: Napredak

Iz izveštaja Evropske komisije o napretku Srbije. Deo o medijima. Ako se uporedi sa izveštajem za 2007. godinu, ili onim za 2008, vidljiv je napredak.

Progress can be reported in the area of audiovisual policy. In May 2009 Serbia ratified the European Convention on Transfrontier Television and the UNESCO Convention on the Protection and Promotion of the Diversity of Cultural Expressions. (...)

Progress can also be reported on the transparency, accountability and efficiency of the Broadcasting Agency. (...)

Overall, preparations in the area of the information society and media have continued. The relevant authorities have organised a number of awareness-raising activities, training sessions, conferences and events. However, the inadequate institutional and regulatory capacity needs to be addressed and real progress remains contingent on implementation of the legislation.

Mnogo posla na planu regulative ostaje. Uostalom, na listi od 175 mesta, na kojoj su zemlje rangirane po slobodi medija, objavljenoj na sajtu Reportera bez granica, Srbija deli 62. poziciju sa Bocvanom, Liberijom, Malavijem, Tanzanijom i Togom. Mada, i ovde je postignut određen napredak u odnosu na prethodnu godinu.

photo credit

300 godina časopisa

Britanski časopis o visokoj klasi (po rođenju ili bogatstvu), Tatler, obeležava neverovatnih 300 godina postojanja. Časopis je prvi put pokrenut 1709. godine i, mada je bilo prekida u njegovom izlaženju, jubilej je fascinantan.

U tekstu ovim povodom, Njujor Tajms piše: "Da li su štampani mediji istorija? Ako je tako, neko je zaboravio da kaže Tatleru..."

Zbog jasno definisane i imućne publike časopis je veoma privlačan oglašivačima. Prošle godine pokrenuto je i rusko izdanje ovog magazina, jer su se ruski bogataši, njihove žene i devojke, privremeno ili stalno prisutni u Londonu, toliko često pojavljivali da je zaključeno da bi ruska verzija bila isplativa. I jeste. Osnovno izdanje štampa se u 85 hiljada primeraka, a rusko već u 70. Pri tome, časopis nikada nije jurio masovnu publiku.

Na početku karijere, i pre nego što se preselila u Ameriku, urednica Tatlera bila je Tina Brown.

Downtown Community Television

Posle Internet i radijskog, evo i jednog TV primera medija zajednice.

Downtown Community Television nalazi se u Njujorku. (Wikipedia tekst o DCTV. O ovom i drugim sličnim medijima i u ovom tekstu).

Osnovana je 1972. godine i jedna je od najpoznatijih institucija ove vrste u Americi.

Od samog početka fokus ove stanice je da omogući marginalizovanim grupama i pojedincima pristup TV produkciji. Osnivači su imali na umu potencijal videa da pomogne aktivnostima usmerenim ka dobrobiti zajednice i da olakšaju komunikaciju među kulturama u etnički i rasno šarolikim susedstvima donjeg Menhetna.

Radeći sa imigrantskim grupama i community aktivistima, DCT se bavi nizom bitnih lokalnih tema: Smeštajem, zdravstvenom zaštitom, obrazovanjem, radom u teškim uslovima, upotrebom droga, nasiljem - Sve ono što je utiče na radnike i imigrantske zajednice, ali o čemu mainstream mediji retko izveštavaju.

DCT takođe organizuje medijske obrazovne programe za mlade, koji im omogućavaju da stvore svoje javne sfere i da se bave onime što njih interesuje i muči, čemu se nadaju i čega se plaše.

/community media, alternative media/

Jedan radio u Bretanji

Još jedan primer medija građanskog društva (medija zajednice).

U srcu Bretanje, u zapadnoj Francuskoj (selo St. Nicodeme) nalazi se Radio Kreiz Breizh. Naziv radija znači "u središtu Bretanje", a smešten je u staroj školskoj zgradi. Program se emituje 24 sata na dan od 1984. godine, na potpuno nekomercijalnoj osnovi.

Subvencioniše ga oko 50 opština u regiji, kao i regionalna i državna vlast.

Postoje dve zaposlene osobe sa punim radnim vremenom i oko 10-15 volontera. Oni rade od osam ujutro do šest popodne.

Tokom večeri i noći pušta se unapred pripremljena muzika, ali ne rok i pop, već muzika iz regiona, tradicionalna francuska muzika i klasika.

Tokom podneva i popodneva emituje se glavni deo programa koji se zove "kako živimo u Bretanji".

On se sastoji od živog programa i snimljenih priloga o dešavanjima u regiji: U školama, na pijacama, izložbama, festivalima.

Ceo program je na bretonskom jeziku, odnosno na jednom od njegova četiri dijalekta.

Bitan deo programa čine i prilozi i portreti ljudi iz ove oblasti, emisije o kuvanju, sa gostima, kao i pevanje, sviranje, priče i anegdote.

Program "Kako živimo u Bretanji" izražava cilj radija: Da oslikava i promišlja, i da bude deo svakodnevne i popularne kulture, ugrožene jednoobraznom kulturom komercijalnih radio stanica.

Ceo izvorni tekst o ovoj i drugim sličnim radio stanicama u Evropi je ovde.

TV Pink

Slučaj emisije "Trenutak istine" uopšte i posebno njenog prošlonedeljnog izdanja spadaju u skandalozne i uznemirujuće momente ovdašnje TV scene. Poslednjih devet godina medijski trash (ili da se pravilnije izrazim: Beskrupulozno kršnje profesionalnih normi, etičkog kodeksa i, često, par zakonskih odredbi) bio je rezervisan uglavnom za tabloidnu dnevnu štampu. Stvari se, očigledno, menjaju.

Sa TV Pink evo još jednog primera, od subote.

U ovom slučaju radi se o tabloidizaciji i estradizaciji politike. Evo kako to izgleda:

Pink - Nacionalni dnevnik 10.10.2009.

Voditelj: Subotom u Nacionalnom dnevniku predstavljamo vam Ličnost nedelje. Posle efikasne akcije policije u hapšenju osumnjičenih za bombaški napad na našu televiziju, naš izbor je ministar policije Ivica Dačić.

Spiker: Ja sam Gordana Uzelac, a ovonedeljnu ličnost bih mogla da vam predstavim kao Novak. Međutim, njegovo ime je Ivica Dačić, vama poznatiji kao ministar policije.

Ivica Dačić, ministar policije: Hteli su da mi daju ime Novak pošto sam rođen na Novu godinu, ali je moja majka ipak više volela Ivica, što ne znam odakle joj je palo na pamet.

Spiker: Sin bivšeg milicionera nije ni slutio da će biti ministar policije. Slučajnost ga je odvela u politiku, ali ipak priznaje da je oduvek hteo da se bavi javnim poslom.

Ivica Dačić, ministar policije: To me je privlačilo.

Spiker: Iako je bio najbolji student sa prosečnom ocenom 10, Ivica Dačić nije mogao da dobije sobu u Studentskom domu.

Ivica Dačić, ministar policije: Tako da sam bio ilegalac u Studentskom domu i spavao na dušeku na podu zajedno sa svojim drugovima.

Spiker: Zbog obaveza koje ima od kada je došao na mesto ministra policije, malo spava ali kako kaže, to mu ne smeta.

Ivica Dačić, ministar policije: Pa, ja se rukovodim onim poznatim sloganom da Minervina sova poleće u ponoć.

Spiker: Istrajnost mu je jedna od vrlina, a o manama ne bi baš da govori.

Ivica Dačić, ministar policije: Ima jedna pesma "Iskoristi moje mane".

Spiker: Voli da peva, ali za svoju dušu. Oni koji su ga čuli, kažu da to odlično radi.

Ivica Dačić, ministar policije: Ne mogu da pevam, nisam dovoljno plaćen. Moja omiljena pesma koju ja pevam sa svojim sinom jeste "Santa Lučija". To sam nedavno pevao, otpevao italijanskim gostima, i tako da sam dobio dosta komplimenata od ljudi iz Evropske unije što će olakšati naš put ka evropskim integracijama.

Spiker: U porodici se jedino njegov sin raduje što mu je tata ministar policije.

Ivica Dačić, ministar policije: Ćerka me bojkotuje, jer ona već uzima, neće da kupi cipele bez štiklica itd., već se nakarminisala, čak i kad se slikala za pasoš morala je da prekrsti noge i da prebaci kosu na jednu stranu.

Spiker: Kaže da su Srpkinje najlepše, ali ako bi u Srbiju došla Anđelina Džoli ponudio bi joj naše državljanstvo.

Ivica Dačić, ministar policije: Pa, ja bih voleo da što više takvih dolazi.

Iz štampanog sveta

Nekoliko vesti iz sveta online i offline časopisa.

Tina Brown, čiji portal The Daily Beast dočekuje prvi rođendan sa oko tri miliona unique visitors mesečno (ali još uvek bez profita), najavila je pokretanje kniževne izdavačke delatnosti. Autori će biti saradnici portala, a zanimljivo je da će ceo ciklus izdavanja knjiga trajati mnogo kraće nego što je uobičajeno. Na taj način, trebalo bi da knjige (studije, eseji, autobigrafije) budu dostupne publici dok je interes za nekom temom još uvek aktuelan. Autori će dobijati novac za pisanje knjige unapred, a sa izdavačem će, u određenoj razmeri, deliti prihod od prodaje. Zaključujem: Gde postoje pravila i red, mogu postojati i odstupanja i inovacije. I obrnuto.

U fazi velike krize štampanih medija i pada tiraža najpoznatijih časopisa, italijansko izdanje Vanity Fair (čiji me jedan broj čeka danas, jupi!) beleži veliki uspeh i u pogledu broja prodatih primeraka i privlačenja reklama. Prelazak na nedeljno izlaženje i vešto pozicioniranje na konkretnom tržištu su tajna uspeha u ovom slučaju.

Srpsko izdanje časopisa Elle u novom broj na naslovnoj strani, umesto manekenke ili glumice, ima Ružicu Đinđić. Ovu ideju smatram originalnom i značajnom, a fotografije uz intervju i na naslovnoj strani su odlične. Ipak, iako je Ružica Đinđić po meni potencijalno jedna od najatraktivnijih sagovornica u zemlji za ovu (lifestyle) vrstu časopisa, i s pravom njeno prisustvo označeno kao ekskluzivno, razočarana sam intervjuom. Suviše je u njemu opštih i već poznatih stvari (tipa: šta mislite o učešću žena o politici? ili: šta mislite o značaju zaštite prava dece?) i suviše pristupa 'od svega po malo'.

update:

Deo intervjua prenosi B92